Nije slučajno što sada pišem ovaj tekst jer svake godine pred kraj juna setim se godine kada sam upisivala studije. Letnja dugodnevnica, ja neodlučna, a prijemni ispit za desetak dana.
Pre nekoliko godina nisam znala na koju stranu da krenem. Sveža maturantkinja, vukovac, perspektivna i bez ideje šta želim da postanem, čime želim da se bavim. Na pitanje „Gde vidiš sebe za 5 ili 10 godina?“ sam imala jaku unutrašnju reakciju koja je ličila na neku vrstu panike. Imala sam izraženu kreativnost, talenat za pisanje, odlične organizacione sposobnosti i 20 brošura različitih fakulteta u rukama.
Bez obzira na svoje unutrašnje previranje i nemanje ideje u tom trenutku šta dalje, odlučila sam da kao i uvek kada se tako osećam pratim neki logičan red, što se uvek ispostavljalo kao pametna odluka. Prirodno je bilo da kao maturant jedne renomirane beogradske ekonomske škole svoj put nastavim u tom smeru. Studiranje na privatnom fakultetu za mene nije bila opcija jer sam bila vukovac i znala sam da imam kapaciteta da budem budžetski student i da sopstvenim sposobnostima zavredim besplatno školovanje. A i mama i tata bi bilo ponosni. Tako se izbor malo po malo sužavao.
Tu je bio i onaj momenat „gde će društvo“ i tako…završismo svi iz ekipe na Beogradskoj akademiji kod Vuka.
Tu tek počinje prava priča.
Pošto sam prijemni ispit položila relativno lako, posumnjala sam da nisam pogrešila sa izborom. Međutim, krenula je nastava i sve je bilo nekako drugačije u odnosu na to kako sam zamišljala studiranje. Nije bilo knjižurina, dosadne teorije, nego non-stop neko radno angažovanje, što kroz Parlament, što kao pomoć u promociji Akademije i stalno insistiranje i propitivanje šta radimo na praksi. Praksa je inače bila obavezna, a videla sam da je i dalje, i mogli smo da biramo bilo koji kompaniju od ponuđenih 500 koje nam je Akademija servirala.
I tako, odabrah ja jednu banku…čisto da se oprobam.
Kako su prolazili meseci, neverovatno ispunjeno sam se osećala. Svaki dan sam učila nešto novo i naučila da radim sa ljudima onako kako nikada nisam mislila da ću moći. Bilo mi je zanimljivo da uvek kada mi je falilo neko znanje da bih obavljala posao, pronalazila bih ga u udžbenicima koje su pisali naši profesori. Jer naši profesori nisu bili obični profesori, već su za mene bili idoli i divila sam se njihovoj odluci da svoje bogate privredničke karijere zamene za podučavanje studenata kako da uspeju u poslu. I tada mi se to činilo kao jedan ogroman ustupak obrazovanju, pa donekle i žrtva, a sada se im još više divim.
Savetovala sam se sa njima o poslu sve do dana dok nisam dobila zvaničnu radnu poziciju.
Pomislila sam „Ušla sam!“. Za dalje ću se boriti sama. I tako je i bilo, od terenske prodaje kredita, preko šaltera, pa do savetnika za male i srednje biznise odvijao se moj napredak.
Postoji i korak dalje – direktor ekspoziture. I to je negde moja želja, ali sam zacrtala da ću završiti master studije dok radim na ostvarivanju te želje i podrazumeva se da se vraćam na ustanovu koja me je formirala kao poslovnu ličnost. Beogradska akademija poslovnih i umetničkih strukovnih studija me čeka da zajedno odemo korak dalje jer želim da i ja budem ponos ove ustanove kao što je ona meni.
