Dok su po Evropi padale bombe, u Beogradu je održana preteča Formule 1

U

Beogra­du su po­četkom septem­bra 1939. održane prve međuna­rodne automobilske i motociklističke trke, nazvane Velika nagrada Beograda ili Beogradski gran­pri. S obzirom na to da je Drugi svetski rat tek otpočeo, taj 3. septembar bio je buran za celu Evropu zbog straha od napada, dok je za Jugoslaviju on predstavljao jedan zaista ne­ svakidašnji dan. U trenutku kada su po Evropi padale bombe u centru Beograda su se održa­vale Prve međunarodne automo­bilske trke. Bile su to one prave trke, evropskog stila, u kojima su učestvovali čak i najslavniji au­tomobilski prvaci sveta poput Hermana Langa, Manfreda fon Brauhiča, Tacija Nuvolarija, Hermana Milera…

Stazu za ove velike međunarodne trke činile su kružne ulice oko Kalemegdana, koje su po svom karakteru, usponima i padovima predstavljale pose­ban izazov za iskusne vozače u borbi za glavnu nagradu ­- pehar Kralja Petra Drugog.

Ovo je pri­ča ko­ja bi mo­gla da se na­đe u ru­bri­ci ve­ro­va­li ili ne, a mno­gi se pi­ta­ju ot­kud je baš Beo­grad iza­bran za lo­kaci­ju tr­ke za ve­li­ku na­gra­du. Nai­me, ta­da­šnja kra­lji­ca Jugo­sla­vi­je Ma­ri­ja Ka­ra­đo­r­đević uži­va­la je u vo­žnji svog ro­ls-roj­sa i ne­re­t­ko je u nje­mu kru­zi­ra­la uli­ca­ma Beograda.

Ne sa­mo što je bi­lo vr­lo re­t­ko da se član kralje­v­ske po­ro­dice vo­zi sam već je u to vre­me bi­lo još re­đe da že­na se­di za vo­la­nom. Vo­đena stra­šću prema au­to­mo­bi­lima, kra­lji­ca je odlu­či­la da svom si­nu kra­lju Pe­tru II Ka­ra­đo­r­đe­vi­ću za 16. ro­đe­n­dan pri­re­di da­na­šnju ver­zi­ju tr­ke Fo­r­mu­le 1 u gra­du.

Tri da­na uo­či du­goo­če­ki­va­nog spe­k­ta­kla na Ka­le­me­g­da­nu su odr­ža­va­ne tre­ni­ng-tr­ke ne bi li iskusni vo­za­či ose­ti­li tlo beo­gra­d­skih uli­ca. Za­mi­sli­te da­na­šnju do­zvo­lje­nu br­zi­nu na au­to-pute­vi­ma, ko­ja je u to vreme pred­sta­vlja­la re­ko­r­d­nu brzi­nu ko­ju su pos­ti­gli ne­ma­č­ki vo­za­či, a medi­ji i za­di­vlje­na pu­bli­ka da­ni­ma su je pre­pri­čava­li! Br­zi­nom od 132 ki­lo­me­tra na čas još niko ni­je vo­zio ne sa­mo u Beo­gra­du već u či­ta­voj Ju­go­sla­vi­ji.

Po­se­b­ne ova­ci­je pu­bli­ke dobio je mla­di beo­gra­d­ski vo­zač Pavle Melamed, ko­ji je odu­ševlja­vao pu­bli­ku pre­la­ze­ći krug oko Ka­le­me­g­da­na pro­se­č­nom br­zi­nom od 96 kmi­lo­me­ta­ra, a ene­r­gi­č­na publi­ka bi sva­ki put na­kon opa­sne kri­vi­ne po­zdravlja­la aplau­zom ve­štog vo­za­ča, pi­sa­li su tadašnji me­di­ji.

Li­st Vre­me je uo­či tr­ke objavio sao­p­šte­nje za pu­bli­ku da bi se la­k­še ori­jen­ti­sa­la, pa je ta­ko nave­de­no iz ko­jih uli­ca se ula­zi za sta­ja­nje na gra­d­skim be­de­mi­ma, za po­se­tio­ce na ka­le­me­g­dan­skoj te­ra­si, ali i za nu­me­ri­sa­ne sto­li­ce, ko­je su bile pos­ta­vlje­ne na tra­m­va­j­skim ši­na­ma, dok se za glav­ne tri­bine ula­zi­lo kod ho­te­la “Sr­p­ska kru­na” i “Sr­p­ski kra­lj”.

To­kom otva­ra­nja tr­ke na po­časnoj tri­bi­ni, ko­ja je bi­la smešte­na na te­ra­si kod “Sr­p­skog kra­lja”, na­la­zi­li su se iza­slanik Ne­go­vog kra­lje­v­skog vi­sočan­stva – ma­r­šal dvo­ra, mi­nistri, pred­sed­nik op­šti­ne, kao i ra­zni čla­no­vi di­plo­mat­skog ko­ra u Beo­gra­du ko­ji su do­šli da da­ju po­dr­šku izvrsnim vo­zači­ma na ovom do ta­da ne­vi­đe­nom spe­k­ta­klu u Ju­go­sla­vi­ji.

Uz zvu­ke dr­žav­ne hi­m­ne, podi­g­nu­ta je za­sta­va na ja­r­bo­lu iznad tri­bi­ne ži­ri­ja, a on­da su, ta­č­no u 11.05, ot­po­če­le tr­ke. Start je bio kod “Sr­p­ske krune”, gde je sta­ja­lo se­dam mo­toci­ka­la, ko­ji su se bo­ri­li za na­gra­du. Tr­ka je or­ga­ni­zo­va­na u osam kru­go­va.

Na­kon mo­toci­kli­sti­č­ke tr­ke, usle­di­le su tr­ke mo­to­ri­ma s pri­ko­lica­ma, ko­je su, kroz pet kru­gova oko Ka­le­me­g­dan­ske tvr­đa­ve, vo­zi­li žan­da­r­mi iz Beo­gra­da.

Bi­lo je to de­set har­li­ja odli­čnog kva­li­te­ta, ali su beo­gra­dski žan­da­r­mi vo­zi­li bez­bed­no, bez nepo­tre­b­nih ri­zi­ka, pro­seč­nom br­zi­nom od 75 ki­lo­me­ta­ra na čas. Po­tom, ta­č­no u pod­ne, odr­ža­na je još jed­na tr­ka beogra­d­skih mo­to­ci­kli­sta, ko­ji su za­se­ni­li pu­bli­ku.

Na­kon za­di­vlju­ju­ćeg spe­k­takla ko­ji su na beo­gra­d­skom tlu izve­li mo­to­ci­kli­sti, u 14 sa­ti su održane au­to­mo­bi­l­ske tr­ke.

Na­j­pre su star­to­va­la spo­r­t­ska ko­la, a po­tom i oni s jačom ku­bika­žom. De­fini­ti­v­no najiniteresantni­ja i na­ju­zbu­dlji­vi­ja ta­č­ka bi­la je vo­žnja spo­r­t­skih ko­la ko­ji­ma su ru­ko­va­li najveći sve­t­ski aso­vi to­ga do­ba po­put He­r­mana La­n­ga, Ta­ci­ja Nu­vo­la­ri­ja, He­r­ma­na Mi­le­ra, Manfre­da fon Brau­hi­ča. Ra­me uz ra­me sa sve­t­skim zve­zda­ma stao je i jugo­slo­ve­n­ski vo­zač Bo­ško Milen­ko­vić u au­to­mo­bi­lu bu­ga­ti, kom su pri­pa­le po­se­b­ne si­m­pati­je pu­bli­ke.

Uku­p­na du­ži­na sta­ze izno­sila je ta­č­no 2.974 me­tra, a ve­šti vo­za­či na­j­ve­ću br­zi­nu pos­ti­zali su kod Ku­le Ne­bo­j­ša. Na­j­brži krug izvo­zi­li su Nu­vo­la­ri i Fon Brau­hič – mi­nut i 14 se­ku­n­di.

Ka­ko su me­di­ji izve­šta­va­li, taj 3. se­p­te­m­bar bio je vreo dan. Su­n­ce je pe­klo, ali gle­dao­ci su bi­li istra­jni. Stal­no su se ispi­ja­le hla­d­ne bo­ze i li­mu­na­de, a oni ko­ji su bi­li na tribi­na­ma mo­gli su s vre­me­na na vre­me da proše­ta­ju Ka­li­šom. Pred ho­te­lom “Sr­p­ska kru­na” stal­ni po­se­tioci su zauzeli svo­ja me­sta još u ra­nim ju­tar­njim ča­so­vi­ma. U pod­ne je bio se­r­vi­ran ru­čak, dok su mno­gi po­ne­li od ku­će po­ne­što za je­lo da ne bi propu­sti­li deo tr­ke.

Ne­de­lju da­na pre tr­ke, 26. avgu­sta, le­te­li su avio­ni ko­ji su ba­ca­li na­jav­ne re­kla­me. Ce­na vo­znih ka­ra­ta do Beo­gra­da bila je spu­šte­na upo­la ce­ne, ta­ko da je, upr­kos ne­mi­lom do­ga­đa­ju ko­ji je u tom tre­nu­t­ku za­de­sio svet, ovom ne­sva­ki­da­šnjem spe­k­ta­klu pri­su­stvo­va­lo oko 80.000 gle­da­la­ca.

Na dan tr­ke u pro­da­ju je pušte­na spe­ci­jal­na se­ri­ja od četi­ri po­štan­ske ma­r­ke: po dve s motocklisti­ma i ko­li­ma.

Su­tra­dan 4. se­p­te­m­bra u listu Vre­me osva­nu­la je na­slov­na stra­na s dva, či­ni­lo se, po­djed­nako važna do­ga­đa­ja. Je­dan deo naslov­ni­ce ispu­nja­va­le su ve­sti o po­če­t­ku Dru­gog sve­t­skog ra­ta, dru­gi deo bio je po­sve­ćen ovom ve­li­kom spo­r­t­skom do­ga­đa­ju.

Zna­čaj au­to­mo­bi­l­skih tr­ka uo­p­šte, a na­ro­či­to ovih održa­nih na Ka­le­me­g­da­nu, imao je po­se­ban zna­čaj ne sa­mo u to­me što je na­ro­du pru­žio re­t­ke, uzbu­dlji­ve i u ve­li­kom sti­lu izve­de­ne egzibici­je sa­vre­menih sve­t­skih vo­za­ča već i u tome što je mla­dom ju­go­slo­ve­nskom na­ra­šta­ju stvorio že­lju i vo­lju da ru­ku­je i vla­da na­j­mo­der­ni­jim vo­zi­li­ma.

Ove tr­ke nisu bi­le sa­mo ve­li­ki spo­r­t­ski do­ga­đaj već su pred­sta­vlja­le i na­j­ve­ću ma­ni­fe­sta­ci­ju i propa­gan­du au­to­mo­bi­li­z­ma i mo­tori­za­ci­je ze­mlje, a stra­n­ci ko­ji su ta­da do­šli u Beo­grad da bi po­ka­za­li spo­sob­nos­ti uči­ni­li su ne­su­m­nji­vo ve­li­ku ko­ri­st za či­ta­vu Ju­go­sla­vi­ju.