Stopa samohranih majki na Okinavi je dvostruko veća od nacionalnog proseka i kaže se da je najgora u celoj zemlji, stope tinejdžerskih trudnoća takođe, a i stopa nezaposlenosti.
Jedan od vizuelno i tematski najprivlačnijih filmova u Glavnom takmičarskom programu tek završenog 56. festivala u Karlovim Varima bio je „Daleka obala” japanskog reditelja Masakija Kuda, koji pripoveda o sedamnaestogodišnjoj Aoi koja radi kao hostesa u noćnom klubu kako bi zaradila novac za kiriju, za svog malog sina i lenjog muža, još nasilnijeg posle gubitka posla.
U ovoj intimnoj egzistencijalističkoj priči koja nudi manje blistavu sliku Japana nego što je uobičajeno, reditelj Kudo izaziva gledaoce da se zapitaju kakve šanse ima mlada porodica da se izvuče iz društvenog blata u koje su je naterali siromaštvo i nerazboritost mladosti, pokazujući da društvena nejednakost utiče na sve krajeve sveta.
Nema mnogo ovakvih filmskih priča o maloletničkom majčinstvu a da dolaze iz Japana. Otkuda ideja da tako otvoreno govorite o ovoj temi?
Otprilike šest godina pre snimanja filma čitao sam o tome da ima dosta zvaničnih izveštaja o siromaštvu na Okinavi, o mladim samohranim majkama i maloj deci i da je to postao veliki i prilično ozbiljan društveni problem. Porazile su me postojeće statistike. Stopa samohranih majki na Okinavi je dvostruko veća od nacionalnog proseka i kaže se da je najgora u celoj zemlji. Stope tinejdžerskih trudnoća takođe, a i stopa nezaposlenosti u toj prefekturi je takođe najniža u celoj zemlji. Podaci u vezi sa nasiljem u porodici na Okinavi su takođe nedavno bile rekordno visoke, sa prosekom duplim od ostatka zemlje.
Kultura gejši je na neki način nestala, uspostavljena je mračna kultura
Kako to objašnjavate?
Ima tu mnogo razloga i ne mogu da generalizujem na nivou celog Japana, ali što se tiče Okinave mislim da je američka baza, koja je smeštena tamo, prilično veliki deo uzroka tog problema.
Ovo je i film o posledicama siromaštva?
Siromaštvo koje pogađa samohrane majke, mlade majke i njihovu decu postalo je ozbiljan problem. Devojke koje su izložene nasilju svojih porodica i ljubavnika, bežeći od toga pokušavaju da pronađu svoje mesto. Ono što me je najviše zanimalo jeste „gledište” onih koji su vršili zvanična istraživanja i sastavljali zvanične izveštaje. To su socijalni radnici i oni ne osuđuju niti pokušavaju da utiču na ponašanje devojčica. Oni su samo obzirni i slušaju njihove probleme.
Vi o ovoj temi filmski pričate na emotivno lep način i sa razumevanjem za junakinju Aoi koja je s jedne strane kao i svaka tinejdžerka puna života, a sa druge veoma odgovorna i brižna majka sa prevelikim teretom na leđima?
Tokom istraživanja za pisanje scenarija videli smo mnogo takvih slučajeva među maloletnicama. Za mene, to su dirljive stvari. Najdirljivije je kada vidim da je puna života i radosti, a sa druge strane da mnogo pati. Dakle, to su neka dva pola iste duše koja egzistiraju zajedno, kao u nekom stanju harmonije. Ona se bori za svakodnevnu egzistenciju svog malog sina i njegovog neodgovornog i nasilnog mladog oca. Ona se bori i za svoju nezavisnost, ali finansijska nezavisnost ne znači i mentalnu nezavisnost. Kada razmišljamo o siromaštvu, treba da govorimo o umu, a ne o materijalnom siromaštvu. Živimo u eri u kojoj je dovoljno ostaviti roditelje i izaći u društvo samo sa pametnim telefonom. Nezavisnost za ove devojke predstavlja težak problem, kako da otkriju svoja osećanja i nađu svoje mesto.
Otkrivate i čitav jedan svet noćnih klubova u kojima maloletne devojke rade kao hostese i animir dame, da li se to može povezati sa japanskom kulturom gejši?
Kultura gejši je na neki način nestala, uspostavljena je mračna kultura. Nije povezano sa tim i nije ovo samo problem na Okinavi. Odvajanje od roditelja i iznajmljivanje stana u Japanu puno košta, pa mnogi biraju taj posao kako bi zaradili novac što pre. I to ne rade samo siromašni već svi koji žele brzo da zarade novac, ali ih to ne čini bogatijima, a policija i lokalna uprava ne rade dobro i ne reaguju na pravi način. Vrlo brzo se tu stvore i kriminalci i ucenjivači i često se događa da sve to odvede i u prostituciju.
Da li zaista postoje tako lenji, nasilni i neodgovorni japanski momci poput lika Aoinog muža u „Dalekoj obali”?
Postoje mladići poput Mesija koji u kladionicama provode svaki dan i nadaju se nečemu boljem, ali mislim da to nije u potpunosti samo njihova odgovornost. Kao u filmu „Sin” braće Darden, ti dečaci se nađu u okolnostima koje ne žele i na neki način žele da pobegnu od toga. I oni su zapravo žrtve. Žrtve sličnih društvenih problema za koje se rešenje ne nudi.
Prikazujete lepotu grada i lepotu obale i ima mnogo simbola u toj lepoti, čak i u poslednjoj sceni odlaska majke sa detetom u more?
To je za lokalno stanovništvo sveto mesto i nikome nije dozvoljeno da tu uđe u vodu i dođe do ušća reke s morem. Lokalni ljudi veruju da tu živi boginja za koju se veruje da je majka svih Okinavaca.
Ostavili ste otvoreni kraj?
Da, želeo sam da završim ovu priču tako da publika oseti želju da majka i dete treba da žive. S druge strane, u filmu ima toliko očaja, ne mraka već tamnih otkucaja teškoća života. Nekako se nametnulo to osećanje da ona može biti pobednik. Napravio sam poslednju scenu filma sa ovom nadom. Ovaj film je posvećen mojoj majci i baki koje su me odgajale u eri nasilja i intenzivne diskriminacije žena.
