Govorio sam da volim sa Šekspirom i da propadnem, samo da se bavim njegovom dramskom literaturom. Dosegnuti te velike autore je teško, ali pre svega lepo.
Stigao sam u Budvu iz Novog Sada sa probe predstave „Mefisto” i vraćam se baš na njegovu generalnu probu. Jeste malo naporno, ali nama glumcima se to svakako dešava. Bojim se da je Pašovićev „Mefisto” zahtevniji od bilo čega, sa čak 45 glumačkih uloga. Igram Teofila Mardera, čuvenog nemačkog pisca, satiričara i imam neke četiri scene, ali je generalno ogroman posao.
Sa dramskim umetnikom Miodragom Brikom Krivokapićem ovako smo razgovarali u porti manastira Svete Trojice u brdima iznad Budve, u mestu Pobori neposredno pre početka predstave „Rat i mir” po delu L. N. Tolstoja, u režiji Borisa Liješević i produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu, sa kojom je otvoreno 36. izdanje „Grad teatra” u Budvi.
– Toliko puta sam igrao u ambijentalnim prostorima budući da sam umetničku akademiju završio u Zagrebu, pa sam kao student počeo da dolazim na letnje igre u Dubrovniku. Najpre je to bilo statiranje, a onda se desila i prva uloga u predstavi „Dundo Maroje”. Nema festivala na kojem nisam igrao od Slovenije do Ohrida. Evo, sada i sa pogledom na ova brda iznad Budve, odakle potiče moja porodica. Moji su se malo spustili prema Hercegovini, tako da sam u Rudinama provodio dobar deo detinjstva, tačnije po čitava leta. To mi se jako dopadalo. Posebno taj narod koji je neverovatno gostoljubiv, sirotinja koja nas je s toliko ljubavi dočekivala. Obožavam taj kraj – priča za „Politiku” Miodrag Brik Krivokapić, koji zbog prezauzetosti nije mogao da putuje sa ekipom predstave „Rat i mir” već je doputovao nešto kasnije zbog proba predstave „Mefisto” u Srpskom narodnom pozorištu. Premijera predstave „Mefisto” prema predlošku istoimenog romana nemačkog pisca Klausa Mana, u režiji Harisa Pašovića, zakazana je za večeras, a onda sledi i još jedno izvođenje 14. jula.
Oduvek ste voleli da igrate u delima velikih autora?
Igranjem velike literature možete samo da dobijete, iako vrlo često ne možemo ni da je dosegnemo. Govorio sam da volim sa Šekspirom i da propadnem, samo da se bavim njegovom dramskom literaturom. Dosegnuti te velike autore je teško, ali pre svega lepo. Kada im se čovek makar primakne je dar, jer od njih dobijamo puno. Vidim da Nikita Milivojević radi Šekspirovog „Magbeta”, isti naslov će od jeseni da režira i Jagoš Marković u nacionalnom teatru. E, „Magbet” me je, recimo, mimoišao, mada sam odigrao nekih 13-14 Šekspirovih dela tokom karijere.
Kako ste u slučaju Tolstojevog Kneza Nikolaja Andrejeviča Bolkonskog otkrivali svet i vreme u kojem je živeo?
Kada igrate veliku literaturu sve je drugačije. Klasici vam kroz svoje junake daju toliko mudrosti, tako da i ne morate mnogo da istražujete. To je s jedne strane privilegija, a s druge opterećenje primaći se delu velikih autora kao što su Tolstoj, Dostojevski, Šekspir, Čehov, Molijer… Voleo sam da ih radim, jeste teško, mnogi glumci su izbegavali da ih rade. Ja nisam, mada je zahtevan, ogroman zadatak. Pokušao sam da kroz lik kneza Bolkonskog, koji je dosta rigidan, konzervativan, donesem duh toga vremena, odnosno ono što je kroz njega Tolstoj rekao.
Iza vas je zaista naporna sezona. Uradili ste i predstavu „Godina vrana” po delu Siniše Kovačevića, takođe u nacionalnom teatru… Odakle vam tolika energija?
Mislio sam da sam završio sa pozorištem jer sam se baš naigrao u životu i da više neću igrati, osim ako se baš nešto posebno pojavi, jer postoje uloge i ljudi koje se ne odbijaju. Poslednjih nekoliko godina nisam uopšte igrao u teatru, više sam snimao okolo. Sticajem okolnosti desila nam se korona koja mi je neke projekte ugasila. Ponovo sam se uhvatio ukoštac sa pozorištem, i onda sam malo i preterao i ušao u tri projekta zaredom. Mislim da ću sada napraviti ozbiljnu pauzu i ne znam da li ću se opet vraćati teatru.
Predstava „Mefisto” bavi se ambicijom. Zašto nam je ovo novosadsko čitanje danas zanimljivo?
Jako je zanimljiva priča, posebno jer ima i te kako snažnu vezu sa ovim vremenom. Klaus Man se bavi nastajanjem nacizma, nacista, time kako oni rastu i preuzimaju vlast. Paralelno se prati priča o glumcu koji postaje najznačajniji čovek u pozorištu u nacističkoj Nemačkoj, a da ga ništa ne dotiče. Samo ta njegova ambicija, a kobajagi je krenuo kao levičar, simpatizer komunista. Njegova ambicija je bila mnogo velika, tako da je bio potpuno slep za užasne društvene okolnosti u tom periodu. Videćemo na premijeri šta je Haris Pašović uradio sa svojom ekipom.
Šta smo sve spremni da uradimo zarad uspeha? Da li postoji etička granica koju ne smemo preći dok ostvarujemo svoju karijeru?
Mislim da moraju da postoje granice. Ne kao ovaj Hendrik Hefgen u delu Klausa Mana koji na kraju kaže: šta hoće oni od mene, pa ja sam samo glumac. E, pa nije samo glumac, on mora da ima društvenu odgovornost, svest o vremenu u kojem živi i radi: Ne može biti alibi: ja sam glumac. Naravno, glumcu se ne može zameriti bilo koja ulogu koju prihvati da radi, ako je u pitanju provokacija sa kojom želi nešto da poruči, iskaže. Neki glumci su sjajno napravili, recimo, lik Hitlera. On je za dramskog umetnika velika scenska provokacija, ali u tim društvenim okolnostima. Inače, biti slep na to što se dešava okolo je nemoguće. Sebe nisam doživljavao tako da treba da budem društveno angažovan, mimo posla, ali sam voleo da radim predstave koje su provokativne.
Sa Harisom Pašovićem ste radili u više navrata. Kakva su vam ta umetnička iskustva?
Da, sa Pašovićem sam radio neke tri-četiri predstave. Radili smo „Godoa”, one godine kada se „čekao” Godo, kada su naši glavari išli iz republike u republiku da se dogovore šta će biti sa našom zemljom. Tada smo svi čekali Godoa, i to je bio najadekvatniji komad za taj period. Radili smo „Godoa” koji nikada neće doći. E, ovaj „Godo” je došao, kada smo imali premijeru, u pauzi su nam saopštili da je krenuo rat. Posle toga smo radili „Ibija”, izuzetna predstava, vrlo značajna u tom vremenu, 1992. godine. Govorila je o okolnostima, o tom beskrupuloznom tipu Ibiju, radili smo je sa punom svešću u kom trenutku i zemlji je stvaramo i zašto je radimo. I desilo se to da smo imali 4. aprila 1992. premijeru, a dve večeri kasnije, 6. aprila na prvoj reprizi počeo je rat u Bosni. To su neverovatni događaji. Žao mi je zbog te predstave. Taj naš „Ibi” bi i danas imao šta da kaže.
„Mefisto” u okviru „Tvrđave mira”
Kao jedan od najznačajnijih projekata u okviru programskog luka „Tvrđava mira” Evropske prestonice kulture, predstava „Mefisto” biće prvi komad Harisa Pašovića koji postavlja u SNP-u. Na sceni najstarijeg srpskog teatra Pašović je okupio brojnu glumačku ekipu u kojoj su i Mirjana Karanović, Gordana Đurđević Dimić, kao i veliki ansambl mladih umetnika, predvođeni glavnim glumcem Aljošom Đidićem.
