U Njujorku i Londonu glavna pozorišna sezona se održava tokom leta i gotovo je nemoguće naći ulaznice, ali u Srbiji za takve programe nema velikog interesovanja.
Mirjana Karanović morala je nedavno da otkaže gostovanje monodrame „Petrija“ na Paliću, a istu muku muče i njene mlađe kolege.
– Publike ima za programe koje plati država ili opština. Narod jednostavno nema novca za pozorište. Najmanje je za izlazak jedne četvoročlane porodice potrebno izdvojiti 20 evra, i to kad je cena ulaznice samo 500 dinara. Ljudi će se pre odreći pozorišta nego dve pakle cigareta – kaže za Kurir glumica Jelica Kovačević, koja je nedavno igrala pred 300 ljudi jer je ulaz bio slobodan.
Da nešto promeni, pokušao je glumac Tihomir Stanić, koji je leti pokrenuo pozorište Teatrijum. Pozorišna sezona je iz godine u godinu vrlo slična – u junu počinje letnja pauza, koja traje do oktobra, i tada počinje nova sezona. Publika leti može predstave da vidi na letnjim festivalima, a najava nove sezone je Bitef.
– Teatrijum ima publiku, mnogo više nego prošle godine. Dečje predstave su nam pune jer je ulaz besplatan. Moramo biti svesni da samo tri odsto ljudi ide u pozorište, pa neke stvari ne mogu da se promene preko noći. Nekad davno sam učestvovao u predstavama koje je organizovao Predrag Zec. Svi beogradski glumci su prošli kroz to pozorište u Kapetan Mišinom zdanju. Uglavnom, pojavila se jedna slika na Fejsu i Vladan Gajović i ja smo došli na ideju da napravimo tamo pozorište opet. Uz pomoć Danila Potparića došli smo tad do rektorke, njima se dopala ideja i dobili smo ugovor na pet godina. Prošlu sezonu smo prošli navrat-nanos, ali bili smo ponosni na naše predstave. Ove godine imamo 80 predstava. Više od pedeset smo već odigrali, dve smo morali da otkažemo zbog kiše – objašnjava Stanić za Kurir.
Dobrih primera prakse imamo u prošlosti, kad je u BDP leti izvedena predstava „Diplomac“, po romanu Čarlsa Veba, u adaptaciji Terija Džonsona i režiji Alise Stojanović. Snežana Bogdanović i Gordan Kičić družili su se s publikom tačno 30 dana, od 20. avgusta do 20. septembra 2004. godine.
– Pripreme su trajale godinu dana, a namera nam je bila da iskoristimo letnju sezonu, koja je, kada je o pozorištu reč, prilično mrtva. U dijalog s publikom krenuli smo pre dva meseca porukama na bilbordima. Želeli smo da privučemo najrazličitiju publiku – rekla je tada Milena Trobozić Garfild, ali slične eksperimente kasnije nismo viđali.
