Doajenka srpske arhitekture i suosnivačica Ženskog arhitektonskog društva (ŽAD), Ljiljana Bakić preminula je u Beogradu, ostavivši iza sebe bogat opus. Od njenih mnogobrojnih projekata i izvedenih objekata, urađenih u saradnji sa suprugom Dragoljubom ili samostalno, preko velikog broja kritičkih i aktivističkih tekstova, uvek se zalagala za bolju arhitekturu, za etiku i razum u struci, za napredak arhitekture i društva u celini, saopštilo je Žensko arhitektonsko društvo.
Zajedno sa suprugom Dragoljubom Bakićem, takođe arhitektom, ostavila je tragove po svetu i u ovoj zemlji. U Beogradu je projektovala Sportski centar „Pionir”, Višnjičku banju, a u inostranstvu Kongresni centar sa Hotelom „Šeraton” u Harareu, zatim Regionalni centar za obuku Plavih šlemova. Projektovala je u Kuvajtu, Dubaiju, Sofiji, Varšavi, na Viktorijanskim vodopadima, u Karakasu…
Višnjička banja je naselje u kome je sa suprugom Dragoljubom Bakićem komponovala život od urbanističke koncepcije do svake stambene jedinice. Prema njenim rečima, to naselje je zaista otvorilo jednu, prvenstveno sa sociološkog aspekta, novu stranicu u stanogradnji Beograda. Kako je sama pričala, oni su osećali da moraju da spasu ekskluzivnu lokaciju od nasrtaja masovne stambene izgradnje, pa su predložili da 20 odsto od ukupno predviđenih 1.600 stanova budu porodične kuće u nizu i dobili potrebnu saglasnost.
– U to vreme su se porodične kuće gradile isključivo za generale i moćnike, naravno „društvenim sredstvima”, a u Višnjičkoj banji su prvi put u socijalističkom Beogradu stambene zadruge, to jest zadrugari mogli da dođu do porodične kuće. Tada je počela monstruozna afera povodom tih kuća „u interesu radničke klase” i u ime „socijalističkog morala” koju je štampa usijavala do čudovišnih razmera, uz podršku vrha države – ispričala je svojevremeno Ljiljana Bakić i dodala da su njima kao projektantima tog naselja mnogi davali podršku, na primer Mića Popović i Duško Radović. Popović je rekao da je Višnjička banja nešto najlepše što Beograd ima, a Radović je pisao tadašnjim vlastodršcima da ne mogu „da vedre i oblače Beogradom kao Hitler iz našeg sokaka”.
Ljiljana Bakić je rođena 22. januara 1939. godine u Beogradu. Uporedo sa klasičnom gimnazijom pohađala je i muzičku školu „Mokranjac”, klavirski odsek, a njen otac je svoj plac u ekskluzivnom kraju Beograda, namenjen pre rata za izgradnju nove porodične kuće, prodao da bi joj kupio klavir. Već je bila viđena za Muzičku akademiju, ali se u poslednjem trenutku ipak opredelila za arhitekturu.
Diplomirala je u junu 1962. godine i ubrzo počela da radi. Već 1965. godine sa suprugom odlazi u Kuvajt na godinu dana a svoje iskustvo u ovoj zemlji nazvala je „praznikom struke”. Potom je radila kao vodeći projektant u „Energoprojektu”. Jedan od njenih važnih poduhvata je svakako i knjiga „Anatomija B&B arhitekture”, objavljena 2012, u kojoj je opisala svoju i Dragoljubovu bogatu karijeru, i to ne samo kroz projekte već i kroz razne životne, političke, ekonomske i druge okolnosti. Dobitnica je brojnih nagrada.
Bila je neumorna u borbi za dobru arhitekturu. Smatrala je da se delirijum tremens ovog društva po prirodi stvari čita i u arhitekturi koju emituje i da bi atributi – kič, surogat, šlingeraj, umesto arhitekture, bio kompliment za ovovremensku masovnu „arhitektonsku hiperprodukciju, ali je isto tako ukazivala da i u takvoj situaciji imamo talentovane arhitekte koji su „pali s neba”, bez zasluga društvenog ambijenta.
Smatrala je da su građevine mentalna slika okruženja i da negovan grad znači mnogo više nego zapušten a prebukiran velelepnim građevinama.
– Nažalost, pokazujemo ko smo pre svega kroz strahovit nemar koji ispoljavamo prema tome što imamo. Sve što je izgrađeno, izloženo je neverovatnom zapuštanju i devastaciji. To je odraz određenog mentaliteta, ljudskog faktora koji može da živi bilo kako – govorila je.
