Vek od rođenja Duška Radovića obeležen je sinoć u Malom pozorištu „Duško Radović” promocijom nove monografije o nezaboravnom hroničaru našeg podneblja. U okviru multimedijalnog programa Bisera Veletanlić uz pratnju Vasila Hadžimanova na klaviru otpevala je čuvenu pesmu „Milo moje”, na tekst Duška Radovića i na muziku nedavno preminulog Kornelija Kovača. Na proslavi 100. rođendana velikog pisca za decu učestvovali su Zorica Hadžić, Matija Bećković, Olja Bećković, Boris Miljković, sin Miloš Radović i Branislava Milunov. Specijalni gosti na kraju večeri bila su deca iz Hora Dečijeg kulturnog centra Beograda.
Novinarka Branislava Milunov je bila u ulozi domaćina i moderatora i odmah je podsetila da je danas rođendan i Matiji Bećkoviću, koji je prvi dobio reč na pozornici. „Čestitam svima nama 100 godina Dušana Radovića. Nas dvojica smo nekako sasvim prirodno postali prijatelji. Slavili smo rođendan istog datuma 29. novembra. Smatrao sam da smo vršnjaci, i za mene on nikada nije otišao, nije umrlo nijedno njegovo slovo, iako bez njega sam slavim svoj rođendan već skoro 40 godina. Radović će uvek živeti i želim da se njegovih 100 godina slavi unedogled”, veoma inspirativno je govorio Matija Bećković koji ima svoj prostor u knjizi i značajan udeo u nastanku tog projekta u izdanju kuće „Mascom”.
Bećković se, u svom duhovitom maniru, podsetio vremena kada je smatrao da je ideja Duška Radovića da radi emisiju „Beograde, dobro jutro” na Radiju Studio B – prava budalaština. „I dalje tako mislim, jer zaista, ko bi se budio tako rano ujutru i slušao u 7.15 njegov mrzovoljan glas kako na jedvite jade nešto izgovori tako kratko i bez volje. A još nam je slušanost bila tolika, do prvog potoka”, nasmejao je prisutne Bećković. On je podsetio da je Duško Radović bio osoba kojoj se dešavalo nešto što nikom drugom nije, i sretao je ljude koje niko drugi nikad nije, na čemu mu je stalno zavideo pesnik Stevan Raičković.
„Tako nam je pričao da je sreo nekog tipa koji mu je rekao -„da ja volim da čitam, ja bih po ceo dan samo čitao knjige. I ništa drugo ne bih radio. Ali šta ću kada me mrzi da čitam”, ponovo je u svom stilu zasmejao Bećković publiku i ocenio da je zanimljivije sve što je Radović pisao još tada, od svega danas što se nalazi po društvenim mrežama.
Obimnu monografiju „100 godina Duška Radovića” posvećenu velikanu naše pisane reči pripremila je Zorica Hadžić, profesorka Srpske književnosti 19. i 20. veka na Univerzitetu u Novom Sadu. “Najviše me je vukla radoznalost i velika ljubav prema delima Duška Radovića. Nije bila neka kalkulacija da se objavi knjiga upravo jer se bližilo 100 godina od njegovog rođenja. Znala sam o njemu mnogo, ali onda sam kasnije shvatila koliko ne znam, što sam tek saznavala zahvaljujući sinu Milošu Radoviću”, rekla je Hadžić i dodala da ova knjiga predstavlja Duška kroz privatnu porodičnu prepisku kakvog ga publika ne zna, kao oca, sina, brata.
Duško Radović (1922-1984) je najomiljeniji, najčitaniji i najcitiraniji pisac i predstavlja jedinstven fenomen naše kulture, bio je autentičan i inovativan medijski stvaralac, društveni kritičar, analitičar i neprevaziđeni poznavalac našeg mentaliteta, kako navode iz izdavaštva „Mascom”. „Knjiga predstavlja upoznavanje ličnosti velikog Duška Radovića. Napravila sam knjigu kako ja vidim njega i sigurna sam da bi on bio zadovoljan ovim delom. Na fakultetu gde predajem, uvek kada govorim o Jovanu Jovanoviću Zmaju, spomenem Radovića, koga smatram i boljim pesnikom za decu od Zmaja”, zaključila je Zorica Hadžić.
Monografija „100 godina Duška Radovića” nastala je sa željom izdavača za ponovnim uspostavljanjem sistema vrednosti kojima se u svom životu i stvaralaštvu vodio Duško Radović. Reditelj Boris Miljković, koji se zajedno sa dizajnerom Slavimirom Stojanovićem Futrom pobrinuo za nesvakidašnji izgled monografije, o radu na ovom kapitalnom izdanju izjavio je da mu je slobodan pad kroz ovaj ozbiljan kosmički prostor omogućila upravo Zorica Hadžić, bez koje projekat ne bi bio moguć. Ipak, on smatra da ovaj „skok” takođe ne bi bio moguć bez “padobrana“ u čijoj je izradi učestvovala cela porodica Radović, sve sa njegovim drugom iz klupe, a njihovim sinom Milošem. „Kako god to izgledalo nekom drugom, za mene je put u središte buduće knjige, pa tako i u središte mnogih života, bio spektakularan, kao skok Feliksa Baumgartnera. Jedina razlika je u tome što sam ja znao šta me čeka na kraju, a vi nećete, dok ne probate”, kaže Miljković.
Reditelj se prisetio da je sretao velikog Radovića onoliko koliko i njegova porodica, malo uveče oko pola sedam u dnevnoj sobi u fotelji dok ne zaspi za televizorom nakon 15 minuta, ili rano ujutru oko 4 sata kada su se sudarali na putu za kupatilo, jer su Miloš i on dovodili svoje devojke kući iz provoda. „Pred nama je najteža knjiga zbog kompleksnosti sadržaja, o jednom brižnom ocu i mužu, čoveku sa nedoumicama. Porodica njegova srela ga je ujutru i viđala posle šest popodne, i tako svaki dan. Zahvalni smo na tome, jer onda ne bismo imali ovog Duška. Mi sada rekonstruišemo sve te događaje, a ja sam stekao zahvaljujući Dušku najboljeg prijatelja Miloša”, primetio je Miljković i ocenio da je Duško bio toliko specifičan i poseban da se ne može tako lako prevoditi na strane jezike. „Duško je bio poseban Mendeljejev sistem, i pored kalijuma, on je naš gradivni element. Bio je veoma zanimljiv mrštavac i možda bi mu se ova knjiga o njemu na kraju i svidela. A bilo je jako teško izmamiti njemu osmeh i da mu se dopadnete”, zaključio je Boris Miljković.
Sećanja na Duška Radovića u monografiji je podelila i TV novinarka Olja Bećković. „Toliko je bio ubedljiv da je sposoban za večnu ljubav, da sam ga 1967., u trećoj godini svog života zaprosila. Ponudio mi je manje obavezujuću varijantu – da se prvo verimo. Nije ga mrzelo da svrati na Palilulsku pijacu i kupi prsten. Pali smo na testu vremena”, pričala je poznata novinarka i sećala se da je u njenom domu često boravio Duško Radović kao i reditelj Zdravko Šotra. „Moja sestra se zaljubila tada u lepog Šotru, a ja sam eto odabrala Duška, za koga ne bi niko pomislio da bi se devojčice zaljubljivale, htela sam da bude drugačije”, duhovito je evocirala uspomene Olja Bećković, takođe prisutna u monografiji.
Kapitalna knjiga pored do sada neobjavljenih tekstova, beležaka, razglednica i crteža, sadrži i Radovićevu privatnu i poslovnu prepisku, kao i svedočenja njegovih bliskih prijatelja i saradnika. Matija Bećković u knjizi se pojavljuje kao narator, a za izgled ovog luksuznog izdanja pobrinuli su se Slavimir Stojanović Futro, Boris Bota Miljković i Dušan Šević. „Moj otac je umeo da kaže -” Molim domaće pisce da dalje više ne pišu, jer nismo ni ovo još pročitali”, nasmejao je sin Miloš Radović auditorijum i onda za sam kraj održao jako emotivan govor o svom ocu. „Duško dalje ne piše, ali ga i dalje čitaju sve više, kao da nije prošlo 100 godina od kada se rodio i kao da ga čitaju prvi put, iako je prošlo 40 godina od njegovog odlaska. Knjige su mu i dalje nove, moderne, koje se citiraju i poklanjaju”, nadahnuto je govorio sin, poznati reditelj i scenarista. On je ocenio da mu je otac savremenik, hit pisac, i dalje toliki autoritet da su razni talentovani pisci odustajali od pisanja, plašeći se šta bi im mogao reći namrgođeni Radović nešto u stilu – „ne razumem, šta ti ovo znači, šta ti je ovo trebalo”.
„Zorica, Matija i ja smo želeli da poklonimo knjigu svima koji misle da se još uvek nije rodio neki duhovitiji i pametniji Duško, gde će saznati nešto nisu znali ranije. Prvi put je predstavljen kao sin, otac, brat, muž, prijatelj, istomišljenik ili neistomišljenik”, približio je Miloš najnoviju knjigu o svom ocu koji ga je u pismima zvao „Moj Mercedesu” ili „Moja štedna knjižice”, preneo je Tanjug. „Verujem da bi se mrgudni Radović osmehnuo i obradovao da je imao prilike da vidi knjigu. Osmehnuti njega bio je veoma izazovan zadatak i ja sam siguran da smo svi zajedno ovom knjigom u tome uspeli. Hvala vam svima, posebno ovom divnom Duškovom pozorištu za decu. Vidimo se na proslavi 200 godina od njegovog rođenja”, u šali je zaključio sin Miloš Radović.
