Prva klasična korida van Pirineja

Bikovi su brodovima stigli u Rijeku, odakle su kamionom prevezeni do Taša.

Slične vesti

Legendarni Valter stigao u Peking

Časopis Borba dobitnik bronzane plakete opštine Paraćin

Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji: AI stvara, ali čovek sanja

Borba sa bikovima jedna je od najpoznatijih španskih tradicija, a istovremeno i najkontroverznija jer se za njeno sprovođenje koristi posebna vrsta goveda. I danas u Španiji postoji veliki broj zaljubljenika u koridu i smatraju je jedinstvenim spektaklom, umetnošću i tradicionalnim obeležjem predaka.

Pre više od pet decenija, u jesen 1971, duh Španije prenet je i u Jugoslaviju, na Tašmajdanski stadion, kada je u centru Beograda održana korida. Prema pisanju tadašnje štampe, ovoj tradicionalnoj španskoj manifestaciji, u organizaciji trgovinskog preduzeća “Zadrugar”, prisustvovalo je skoro 5.000 gledalaca, koji su ovacijama ispratili događaj prenet izvan granica Pirinejskog poluostrva. Glavna zvezda bio je Luis Migel Domingin, jedan od najboljih španskih matadora 20. veka, čije je majstorije opisao čak i Ernest Hemingvej u delu “Opasno leto”.

Uoči tog 2. oktobra po Beogradu su bili izlepljeni promotivni plakati na kojima je pisalo “Prva klasična korida van Španije”, a iznad grada su leteli avioni iz kojih su bacane najavne reklame, dok su naslovne strane štampe bile ispunjene tekstovima o dolasku koride u prestonicu. Pored autentičnosti španske koride, naglasak je stavljen i na Dominginovo ime, koji je nastupao zajedno sa matadorom Robertom Pilesom i rehoneadorom-toreadorom Alfredom Kondeom.

Ovaj dugo očekivani spektakl dva puta je odlagan, najpre zbog loše organizacije, a potom i zbog nepogodnih vremenskih uslova. Ipak, za prvu ovakvu priredbu daleko od granica Španije tašmajdanska arena bila je dupke puna, a neodlučni gledaoci jedva su poverovali da će se prognoze meteorologa obistiniti i u poslednji čas su prikupili hrabrost da prisustvuju borbi čoveka i ustrašenih životinja.

Kako se približavao taj dugo iščekivani datum, pripreme za spektakl su postajale sve intenzivnije, pa je tako stadion na Tašmajdanu privremeno pretvoren u pravu arenu za koridu. Ispred tribina postavljena je drvena ograda, dok je centralni deo bio posut zemljom. Prema navodima, bikovi su dospeli prvo brodovima u Rijeku, a potom su prevezeni kamionom do Beograda. Dovezeni su najpre uz rampu kod Pete beogradske gimnazije, pa pušteni iz kaveza kroz prolaz kojim se išlo u diskoteku “Cepelin”. Dvanaest bikova koji su stigli u Jugoslaviju bili su smešteni na Institutu za virusologiju i serume “Torlak”, a do borbe su redovno dobijali vitaminske injekcije.

Kao što to običaji nalažu, i korida na Tašu počela je u 15.30 svečanom paradom svih učesnika koje je s tribina pratila muzika španskog orkestra, a potom je na stadion ušetala i toreadorska trojka – Luis Migel Domingin, Roberto Pilas i Alfred Konde. Pre nego što počne da se bori, matador baca kapu na zemlju, a prema njihovom verovanju, ako se ona okrene nagore, to je loš znak. Pa tako, 18-godišnji Roberto Piles, naizgled nejak, ali okretan poput čigre, posvetio je jednu borbu publici i bacio kapu. Ona se, nažalost, okrenula kako ne treba, pa ju je Piles ljutito šutnuo. Prvu borbu je okončao briljantno, pokazavši izuzetnu hrabrost, ali ga je loša sreća iz kape sustigla u drugoj borbi, kada je bika uspeo da savlada tek u četvrtoj rundi.

Ni Domingina nije pratila sreća. Jedan od najstarijih španskih matadora doživeo je na Tašu 15. incident u areni, kada je već u prvoj borbi ceo spektakl mogao da bude završen jer se ova svetska zvezda nakon svega nekoliko minuta borbe našla na rogovima životinje. Treći matador roheneador Konde, koji je specifičan po tome što se bori na konju, bio je pozdravljen aplauzom jer je pokazao veliku veštinu prilikom borbe.

Iako je s nestrpljenjem očekivala spektakl, beogradska publika nije umela da gleda koridu, što se donekle i očekivalo. Bilo je aplauza, ali pravo špansko “o-le” nije se čulo, pa su tako Beograđani često negodovanjem i zvižducima dokazivali da su ipak veliki prijatelji životinja.

Supruga opasnija od rogova Jedan stari španski propis zabranjuje supruzi, majki i ćerki matadora da posmatraju njegovu borbu, a razlog tome je situacija u kojoj se našao jedan mladi matador tek koračajući prema slavi, kada mu je prilikom jedne borbe život uzela supruga, koju je najviše voleo. Naime, kada se borba privodila kraju, mladi torero izveo je najopasniju figuru i okrenuo leđa biku iako se nalazio na maloj razdaljini od njega. Tada je u publici zavladao tajac, ali supruga mladog matadora nije mogla da izdrži i iz straha je vrisnula. Toreador je u tom trenutku izgubio koncentraciju, a ogromna životinja mu je zarila rogove u leđa. Ovaj tragičan prizor naterao je savez koride da donese neobičan propis po kom članovi porodi[1]ca španskih toreadora ne mogu da prisustvuju borbama. Iz tog razloga Lučija Boze, supruga zvezde Domingina, mogla je da dođe u Beograd, ali nije smela da prisustvuje koridi na Tašmajdanu.

Donžuan iz Madrida

ŽIVOTNA PRIČA SLAVNOG MATADORA DOMINGINA

Zvezda beogradske koride bio je iskusni matador Domingin. Rođen je 1926. u Madridu kao Luis Migel Gonzales Lukas. Nije ga, kao mnoge druge toreadore, siromaštvo nagnalo da uđe u arenu i uhvati se u koštac s bikom. Bio je sin poznatog matadora i oduvek je živeo u svetu u kojem je korida najvažniji događaj. Zbog toga je za njega bilo najprirodnije da čim odraste, pođe putem koji su označili njegov otac i njegova braća, dinastija Domingin.

Publici se prvi put predstavio kada je imao 12 godina, amatador (toreador koji je ubio bika) postao je 1941. Bio je visok, lep i zgodan i privlačio je pažnju svuda gde bi se pojavio, posebno ženskog dela publike. Da je bio veliki zavodnik, govori i činjenica da je Hemingvej, inače Dominginov veliki prijatelj, jednom prilikom o njemu rekao: “Kad bi se Don Žuan vratio na zemlju, imao bi crte Dominigina.”

Mnoge su žene širom sveta delile mišljenje čuvenog pisca, a nije tajna da je upravo Migel bio velika ljubav glumice Ave Gardner. Pre nje bio je u vezi s meksičkom glumicom češkog porekla Miroslavom Šternovom, koja se, navodno, ubila nakon raskida s njim uzevši prekomernu količinu lekova. U Dominginovoj biografiji, koju je napisao Karlos Abelja Marin, pominje se i da je slavni matador svojevremeno zaveo i Brižit Bardo, Ritu Hejvort, Lanu Tarner, Oliviju de Havilend, Loren Bakol, Romi Šnajder, Mariju Feliks, Zazu Gabor…

Nakon završetka burne i strasne veze s Avom Gardner, koja je ipak privačila najveću pažnju javnosti, Domingin se oženio italijanskom misicom i glumicom Lučijom Boze. U turbulentnom 12-godišnjem braku (1955-1967) dobili su troje dece – ćerke Lusiju i Paolu i sina Migela Bozea, veliku muzičku i filmsku zvezdu (igrao je u Almodovarovim “Visokim potpeticama”).

Luis Migel je jednako snažno delovao na bikove u areni i na ženska srca, pa je tako upoređivao koridu s ljubavnim osvajanjem, objašnjavajući da uspeh u oba slučaja zavisi od tri elementa: tehnike, majstorstva i emocija. Govorio je engleski, francuski i italijanski, a kako je po prirodi bio avanturista, proputovao je gotovo ceo svet.

Uživao je u pažnji i slavi. Nije bio samo toreador, već je držao i predavanja na televiziji, trgovao i družio se s brojnim uglednim ljudima iz sveta poznatih, među kojima su bili pisci Žan Kokto i Truman Kapote, reditelj Orson Vels, umetnik Salvador Dali, glumci Jul Briner, Klaudija Kardinale, Sofija Loren, Odri Hepbern i Mel Fererali i španski diktator Fransisko Franko, koji je lovio na Dominginovoj farmi.

Bio je vlasnik jedne od najvećih umetničkih kolekcija svog velikog prijatelja Pabla Pikasa, pa je tako jednu od najlepših kuća pretvorio u galeriju, gde se našla i čuvena Pikasova “Tauromahija” (Borba sa bikovima) na slici i na keramici. U koridi je ponekad nosio kostime koje je Pikaso dizajnirao specijalno za njega, prenosi novinar Fernando Martinez Ernandez.

Domingin je bio veliki boem i zavodnik, ali i pravi atleta. Nije pio i pušio, a pred svaku borbu dugo se odmarao i pripremao.

Hemingvej je za magazin Lajf 1959. napisao seriju priča o rivalstvu u koridi između Domingina i njegovog zeta Antonija Ordonjesa. Priče su pretočene u knjigu “Opasno leto”, objavljene 1960, nakon piščeve smrti.

Borba s bikovima je besmislena bez rivalstva, ali kada imate dva sjajna matadora, to onda postaje smrtonosno rivalstvo – napisao je Hemingvej, objasnivši da to neprestano nadmetanje može da natera toreadora da prekorači sposobnosti i bude ranjen ili ubijen, preneo je AP. To opasno leto završilo se tako što je Dominginu bik probio butinu rogovima u Bilbaou, i to ne tokom nekog rizičnog manevra, već tokom jednostavne pripreme životinje za sledeći korak, jednog od rutinskih poteza koje je Domingin do tada uradio hiljadu puta.

Sledeće godine – 1960, Domingin se povukao prvi put iz koride. Vratio joj se ponovo tek 10. juna 1971, nekoliko meseci pre gostovanja u Beogradu. Definitivno se penzionisao 1973. Ostao je upamćen po velikom umeću, autoritetu, moći i dominantnosti, ključnim osobinama za vrhunskog toreadora u to vreme. Neki kritičari pak smatrali su da mu nedostaje gracioznosti i da mu je stil, premda tehnički savršen, bio generalno hladan i mehanički, opisuje enciklopedija “Britanika”. Hemingej ga je opisao kao “šarmera, crnog, visokog, bez kukova i za nijansu predugog vrata”.

Angažovao se i kao političar na strani ekstremne desnice i bio je osnivač fašističke stranke Španska falanga. Kada je preminuo 1996. od posledica raka stomaka i moždanog udara, bio je devet godina u braku sa Rosario Primo de Riverom, rođakom generala i diktatora Hosea Antonija Prima de Rivere.