„TElefon zvoni, piše Nole“ Ispovest Đokovićevog drugara iz razreda: Krio se od Srđana

Delio je klupu Petronić sa Novakom, pamti dobro sve klinačke ludorije, gluposti i mangupluke iz učionice, sa banjičkih terena i kvartova oko škole „Bora Stanković“. Škola je čuvena po svojim uspešnim đacima i sportistima, a samo u Novakovoj generaciji, stasao je veliki šampion Filip Filipović.

Životni putevi razdvojili su se prerano, Novak je dobar deo osnovne škole proveo spremajući se da postane najbolji teniser svih vremena. Bojan je za naš portal otkrio je kakav je Novak bio kao mališan i kakav je postao kada je došao do slave – isti, pun dečačkog duha i želje da nadoknadi propušteno u školskim danima.

– Nije bio drugačiji od ostale dece kada su u pitanju standardne stvari, ali kada je u pitanju sport, bio je drastično drugačiji. Baš sam pričao skoro sa drugarom i kumom Aleksandrom Radojevićem, koji je igrao za Rad i sada je fudbalski trener juniora u Americi. I on ga se seća dobro iz škole, setili smo se one klinačke faze kad smo bili kod učiteljice. Treći ili četvrti razred, bila je fora kada je nekom rođendan i čak i kad padne na vikend, on u ponedeljak dođe sa kutijom čokoladnih bananica i deli svim drugarima. To je bilo pravilo kad si klinac.

I mi dolazimo jedan ponedeljak stoje bananice tu, došla je čak i Novakova mama. On je hteo da nas časti, doneo je i jedan mali trofej. To je valjda prvi trofej koji je on uzeo za vikend. Možda je uzeo nešto i pre, ali za raspust. I kao, on hoće da časti, uzeo je neki dečji turnir i uveli su to pravilo – kad god osvoji turnir, u ponedeljak donosi čokoladice. I mi smo praktično svaki ponedeljak jeli čokoladice do kraja godine. Najjače je kad osvoji dva turnira i stižu dve kutije. Uvek je bilo neke šale, posebno je bio zanimljiv jedan trofej, izgledao je kao Kip slobode, a na vrhu je imao lopticu umesto baklje.

I bilo je jako zanimljivo jednog ponedeljka kad nije bilo čokoladica. Mi čekamo, čekamo, a on kaže: Pa brate, izgubio sam ovaj turnir. I mi smo se šalili s njim, „ma nemoguće je da si ti izgubio“. I onda je on uvek donosio čokoladice, šalili smo se da on to osvaja sve da bismo mi imali čokoladice, ne zato što hoće da pobedi. Baš smo bili klinci, stalno je donosio te trofeje, a to je tada delovalo toliko bezazleno, kao nešto što se podrazumeva.

On je bio jedini čovek za kog sam znao da trenira tenis, ti nisi tad ni znao kakav je to sport. Pa nam on donese u školu male rekete, pa smo pravili ludorije sa njima, udarali smo, na primer, i rukometne lopte njima. I on je to radio sa nama, svašta smo radili i sad kad bi nekom to rekao, usledila bi reakcija ‘ma jeste, Novak je to radio’. A i on je bio samo dete kao i svi mi – kroz smeh će Bojan Petronić.

Momenat kada se Novak u potpunosti posvetio tenisu

– On je od 6. do 8. razreda dolazio prvih mesec dana u školu, i onda ga nema do kraja, dođe 10-ak dana pred kraj godine da mu se zaključe ocene i da polaže sve. Vidimo ga za zimski raspust, dođe na Banjicu, pozdravi se sa nama, ‘gde si i šta si’, bio je tada na Akademiji Nikole Pilića u Minhenu.

Imali smo dvoje-troje odlikaša koji su bili zaduženi da mu pripreme gradivo. Njegova mama dođe, pokupi gradivo što su odvojili i nosi mu u Minhen kad ode. I on se vrati i položi kao vrlo dobar ili odličan. Iako nije dolazio u školu, nauči i položi bolje nego neko ko je tu cele godine. Kada su se održavali turniri u školi u sportu, to je bio veliki prestiž, da si tu dobar i da pobediš.

Tu je pola škole igralo za Rad, omladinsku školu, dosta je sportista bilo u generaciji, ja sam bio VIII/4 sa Novakom, a u VIII/2 je do nas Filip Filipović, vrata do vrata. I on nam je drugar, kog znamo najnormalnije, mnogo je tu bilo vrhunskih sportista.

Sećam se da smo imali troje momaka u odeljenju koji nisu voleli sport, pa su stajali sa strane i Novak dođe da igra sa nama, i neko od njih vikne „evo ga ćale“. I onda Nole kad čuje, sakrije se jer ga je ćale ozbiljno grdio ako vidi da igra fudbal, da se ne povredi ne daj Bože. Ali objasni ti klincu od 13 godina da ne može da igra fudbal. Mi smo ga „pokrivali“, on ode sa terena, pa se vrati da igra sa nama fudbal.

Da li ga je slava promenila? Odgovor znate

– Njega novac nije promenio, može novac da te promeni u stilu oblačenja, dobre čuke ili vožnje Ferarija. Ali kao čoveka ne, on je pravi dokaz. Sa slavom je dokazao da je još bolji i veći čovek. Ostao je dosledan sebi u svakom trenutku.

Posebno draga epizoda je Novakova želja da bude deo 10-godišnjice male mature. Već tada je bio Gren slem šampion koji mrsi račune Federeru i Nadalu.

– To je bilo 10 godina male mature. Eto, pre neki dan je bilo 20 godina mature, s time da sam ja u Americi, ni kum ne može da dođe. I sad, mi smo kao VIII/2, 4 i 6 bili u jednoj smeni, neparna odeljenja su druga smena. I opet smo se viđali iz druge smene, posle 10 godina za mnoge ne znaš ni gde su ni šta su.

I jedan drugar iz druge smene koji organizuje maturu mi tada kaže, ‘hajde ti Boki za svoje odeljenje organizuj sve, da se skupe svi za 10 godina male mature’. I onda sam tražio brojeve skoro svih 30 ljudi za odeljenje, skoro sve sam našao. Jedan drugar je Novaka baš tada sreo u klubu, iako je on bio sa obezbeđenjem. Izgrlili su se, izljubili, on je dao broj. I onda smo zvali Novaka, nije se javio.

Pustim mu poruku, ‘Boki je, pravimo 10 godina mature, ako možeš javi se’. I mi smo onda bili na treningu na Banjici na šipkama, vežbali smo, i piše „Nole“ na telefonu. Tako sam ga upisao. Ja kažem, ‘vidi, ‘ladno on zove’. I kreće sprdnja, zezanje sa njim, pita on posle neformalne priče kada je matura. Taj datum se poklapao sa polufinalom Vimbldona čini mi se. On nam se javio iz Škotske, bio je sa Jelenom tamo, kaže u šali da ne planira da ispadne pre polufinala.

‘Ako ispadnem ranije, eto me’. Kaže on, ‘Boki, ako ne stignem, pusti mi poruku, biću u Beogradu’, rekao mi je datume. ‘Molim te, okupi sve iz odeljenja ko hoće da dođe, ja organizujem u svom restoranu sve, hoću da budete moji gosti, samo mi ti javi’. I ja, brate, zovem ove moje, ‘ljudi, takva je i takva stvar’. A oni kad su došli na proslavu, pitaju ‘gde je Nole, što neće da se druži sa nama’. Prozivaju nas iz drugih odeljenja. Šta gde je? Pa eno ga na televiziji, igra čovek Vimbldon.

I tako je bilo, zovem posle, dođite tad, ovde. Sedam-osam ljudi se rado odazvalo, ostali nisu mogli da se iskombinuju. I kad smo se okupili, ispričali smo se lepo i družili, pričao nam je o prijateljstvima sa poznatim ljudima kao što je De Niro, rekao nam je neke stvari koje običan čovek ne može tek tako da čuje.Završi se večera, druženje, dođu po njega i on ode za Monako iste noći. U takvim obavezama je bio, sve mu je isplanirano, a izdvojio je jedno veče celo da provede sa školskim drugarima.

Za kraj, ispričao je Petronić i iskustvo sa poslednjeg US Opena, na kom je navijao za Novaka iz „golubarnika“ za koji je trebalo platiti paprenih 400 dolara. Spremljene su bile i majice da se proslavi 21. Gren slem, planirao se i silazak do terena, ali je Medvedev sve upropastio.

– Bio sam na US Openu na finalu, spustio sam se dole do tunela. U svoj onoj gužvi, emocijama i neverici što je mu je titula izmakla nisu mogli pogledi da nam se susretnu, bio je u suzama, pa sam propustio priliku da mu se javim.

– Ko zna, možda nekom drugom prilikom, na drugom turniru, u drugom gradu, opet ću navijati za svog druga, za pobedu i novu titulu. Sad navijam da osvoji Rolan Garos iz sveg srca i nadam se da će opet prestići Rafu, ne sme da dozvoli da ga prevaziđe u slemovima, u svemu ostalom je bolji i ne smeju da se hvataju za to kao argument – Nole je najbolji svih vremena!

Izvor: Sportal.es / Piše: Bojan Vinulović
Foto: Ringier