Bila je to ultimativna poruka krajinskim Srbima: vaše putešestvije je ireverzibilno, povratka vam nema, „povijesni cilj” hrvatske pravaške ideologeme je cementiran.
Kada bi nekim slučajem Hrvatska vojska (HV) nestala, uključujući i njenu avijaciju, ona za svoj večni spomen ne bi morala da brine. Nadživela bi je kukavna, razbojnička junačenja nad Srbima iz Krajine koji su se povlačili pred varvarima, iz svog prazavičaja, mučno i sporo, u biblijskim kolonama, početkom maja i avgusta 1995. godine.
Srpski civili, zgužvani na poljoprivrednim i teretnim vozilima, u kojima je bilo makar po jedno dete, okusili su brutalne izlive diluvijalne konvertitske mržnje, s obe strane Save i Une, i hrvatske i bosanske.
Kako se mogu rastumačiti s jedne strane hladnokrvni, a s druge sladostrasni porivi?
Ledeni prst hrvatskog pilota koji pritiska dugme i nonšalantno ispaljuje rakete na zgusnuta vozila, pretrpana stradalničkom sirotinjom, na Petrovačkoj ili Prijedorskoj cesti, duboko u Bosni… Ili raspamećeni bojovnici 5. korpusa Armije BiH iz bihaćke ratne enklave, koji su pregazili Unu i ušli na Baniju, a onda bajonetima mrcvarili do smrti srpske civile i vojnike u povlačenju, arlaučući „kao Indijanci”, kako je situaciju detektovao splitski „Feral tribjun”, u reportaži I. Đikića Peti corpus delicti(23. 9. 2000).
Svi slučajevi iživljavanja nad izbeglicama u pokretu, tokom egzodusa kojem se tada nije nazirala krajnja tačka, nisu bili ni incidenti, ni ispadi, niti sporadične epizode ratne završnice, već plansko, organizovano, sistematsko postupanje. Dakle, vojnopolitička strategija.
Površno, to jeste bilo trijumfalno gaženje dostojanstva i samopoštovanja prognanika, ali, dubinski, bila je to ultimativna poruka krajinskim Srbima: vaše putešestvije je ireverzibilno, povratka vam nema, „povijesni cilj” hrvatske pravaške ideologeme je cementiran.
Istovremeno, na početnim tačkama egzodusa plamte buktinje. Gaseći svaku nadu, Hrvatska vojska pali napuštene srpske kuće, po komandi, naoružana sekirama i žigicama (Đ. Skoti, Zločini u „Oluji”).
Ako nema Srba, nema ni srpskog nacionalnog pitanja.
Hrvatska državotvorna teleologija, krećući se od Eugena Kvaternika (1825–1871), Starčevićevog ideološkog doglavnika koji je davno iscrtao finalnu liniju stavom da se Hrvatska mora rešiti Srba tako što će ih „otresti jednim udarom”, do generala JNA F. Tuđmana, koji je, četiri dana uoči „Oluje”, 31. jula 1995. na Brionima instruisao svoje generale da „nanesu takve udarce da Srbi praktično nestanu”, detaljno razrađujući operativni zahvat (vojni i propagandni) iniciranja srpskih zbegova, njihovog kanalisanja u izbegličke rute i usmeravanja na unske mostove preko kojih će preći u Bosnu, da bi ih Tuđmanova avijacija raketiranjem terala što dalje od hrvatske granice.
Brionski transkripti ubitačan su i detaljan dokaz da je slamanje Srpske vojske Krajine (SVK) bilo samo preludijum kapitalnog cilja: izgona Srba sa teritorije Hrvatske.
Ali za skrupuloznu aparaturu Haškog tribunala sve je to bio marginalni, rasuti istražiteljski teret, u kojem ona nije videla koncept, ni ključnu paradigmu rata koja se idealno uklapala u doktrinarne tužilačke idiome: „obrazac ponašanja” ili tačnije „obrazac zločina”.
Dokumentaciju o avionskim raketiranjima prognaničkih kolona imali su, ali je nisu koristili.
A „banijsko klanje” Srba, kako ga je, u uvodniku, ocenio „Feral” (11. 8. 2006), samo nakratko je bilo u fokusu Haga, tokom brzo završene haške opservacije (druga polovina 2000) mogućeg zločinačkog učinka generala P. Stipetića, koji je 5. 8. 1995. preuzeo komandu nad hrvatskim trupama na Baniji.
Sedmog avgusta u rejon Žirovca nahrupili su soldati 505. bužimske brigade u sastavu 5. korpusa Armije BiH i počeli svoj krvavi pir nad civilima i vojnicima iz kolone, koju su presekli. Novinar „Ferala” („Klaonica na rubu rata”, 11. 8. 2006) I. Đikić svoja saznanja temelji na „razgovorima s nekolicinom nekadašnjih visokih vojnih i civilnih dužnosnika koji su bili izravno uključeni u provođenje ’Oluje’”.
U Glavni štab HV u Zagrebu stigla je poruka posmatračke misije UN o „brutalnim zločinima”. Mirovnjaci su tražili da Hrvati „zahtijevaju” povlačenje od komandanta 5. korpusa Armije BiH.
„Ubrzo smo uspostavili vezu sa Dudakovićem i njegove su se jedinice povukle nakon tri-četiri sata… Dvjestotinjak ljudi, često s prerezanim vratom, ostalo je ležati na cesti”, rekao je novinaru štapski insajder.
To bi bio indirektni dokaz da je instrukcija za muslimanski upad stigla iz Zagreba, a Đikić tvrdi da je prodor Armije BiH „po svemu sudeći, bio planiran u Glavnom stožeru u Zagrebu”.
Sutradan su na taj teren upale hrvatske trupe, tobožnje paravojne „Crne mambe”, a u stvari regularni pripadnici Druge gardijske brigade HV koji „nisu činili zločine, odnosno nisu činili zločine većih razmjera” (Đikićev insajder), samo su „malo palili i pljačkali, možda su malo i ubijali” (očevidac Milan Ostojić).
Haški istražitelji ne samo da su odustali od Stipetića već su precrtali svako zanimanje za zločine u sektoru „Sever” Unprofora, dakle za Baniju i Kordun, i bacili se na „Jug”, to jest na generala A. Gotovinu.
To govori o kriptostrategiji Haga jer nijedan pojedinačni zločin u Dalmaciji i Lici u „Oluji” ili posle nje, na kućnom pragu ili u zbjegu, nije ni približno ravan žirovačkom pokolju, ni po brojevima, ni po svireposti.
Prema izveštaju Hrvatskog helsinškog odbora u rejonu Žirovca masakrirano je 286 Srba, i to mahom civila („Feral”, 23. 9. 2000).
Moguće objašnjenje zagonetke nudi Heni Erceg, autorka pomenutog uvodnika:
– Kada su i jedni i drugi (muslimanski i hrvatski vojnici) konačno stigli, bilo je prekasno, prvi su ih (Srbe) urlajući nešto u vezi sa Alahom započeli klati, vezivati za kola i mrcvariti, drugi su sa svojim bogom na usnama dovršili posao paljenja i pljačkanja njihovih kuća. Pa su tako u ovom slučaju veći krivci oni prvi, oni iz redova bošnjačkog naroda, koji je bio trajno pretplaćen na dogmatizirani status žrtve kojoj se zbog veličine stradanja nipošto, što je sasvim pogrešno, ne smije pripisati zločin, ponajmanje tako okrutan kao što je ovo banijsko klanje.
U nastavku teksta donosimo topografiju srpskog stradanja tokom „Oluje” i „Bljeska”.
Žirovac – Dvor na Uni
Od retkih meštana ovih sela koji nisu pobegli pred muslimanskom vojskom, po svedočenju Milana Ostojića, trojica su ubijena u Ostojićima, dvojica u Gornjem Žirovcu, a tri tela su nađena u Čavlovici.
Ostali su bili u zbegu. Lokalni učitelj Mišo Đurašinović svedoči: „Supruga i ja krenuli smo s ostalim narodom u zbjeg i tri smo dana putovali do sela Trgova, desetak kilometara od Dvora. Tog trećeg dana kolonu izbjeglica u Trgovima napala je muslimanska vojska iz sela Kosine, otvorili su na nas žestoku vatru i uz mahnito arlaukanje jurili su prema koloni kroz kukuruzišta. Željeli su presjeći kolonu i napraviti masakr. Međutim, među nama izbjeglicama bilo je vojnika, koji su se na brzinu organizirali i pružili otpor. Kad su srpski vojnici zapucali iz zolja, Muslimani su se počeli naglo povlačiti…” („Feral”, 23. 9. 2000).
Južnije od Dvora, u selu Matijevići, tik do mosta, nalazio se oklopni bataljon SVK, koji je, 8. 8. ujutro, pod komandom generala M. Novakovića, krenuo u protivudar, odbacujući hrvatske snage s puta koji ide kroz Dvor i dalje prema Žirovcu. Dan ranije diverzanti 145. brigade HV prekinuli su liniju srpskog izvlačenja u Dvoru i, usput, pobili devet pacijenata psihijatrijskog odeljenja petrinjske bolnice, a smeštenih, činilo se, na najbezbednijem mestu, u školi uz most, pa još u okruženju danskog bataljona UN. Samo 25 metara od ulaznih vrata škole bilo je postavljeno mitraljesko gnezdo danske vojske, ali vojnik Jan Velendorf nije zapucao dok su ubice rešetale nesrećnike, među kojima je bila i Terezija Ružak (62), Hrvatica, žena patuljastog rasta i bez jedne, amputirane noge (Izvor: „Veritas”).
Bravsko, Svodna, Maja
Na putu B. Petrovac – Ključ, kod Bravskog, 7. 8. u 12 časova i 10 minuta dva hrvatska „miga 21” raketiraju kolonu. Ubijeno je devet civila: tri dečaka (od četiri, devet i 13 godina), devojčica od devet godina, devojka od 21 godine, žena stara 63 godine i tri odrasla muškarca.
Ranjene su desetine izbeglica.
Kod mesta Svodna, na putu B. Novi – Prijedor, 8. 8. u 17 časova i 50 minuta hrvatski avion gađa kolonu i ubija troje ljudi: Mariju Malobabić, njenog sina Mileta Malobabića i Radeta Galogažu. Obojici poginulih muškaraca teško su ranjene supruge i po dvoje dece. Ranjeno je još najmanje deset civila („Veritas”).
„Gađana je kolona sa izbjeglicama na traktorima, konjskim zapregama. Po polju je bilo ostavljenih vojnih kamiona i tehnike. To nisu gađali, oni su baš gađali civile.” (Radmila Banjac, meštanka Svodne, RTRS, 6. 8. 2019)
Avionski napad na kolonu u selu Maja, osam kilometara jugoistočno od Gline, ostao je van optike javnosti. Dokumentacija o Maji nalazi se u beogradskom Fondu za humanitarno pravo, koji je jedini uzeo izjave od svedoka. Naš pouzdani izvor, koji je imao uvid u taj materijal, kaže da je, prema svedocima, poginulo najmanje deset civila iz kolone. Njihovi iskazi o prirodi bombardovanja bili su oprečni: jedni su tvrdili da ih je gađao avion, a drugi misle da je to bila artiljerija.
Međutim, postoji zvanični podatak da je, 6. 8. u 19 časova i 10 minuta, sa aerodroma Pleso poleteo „mig 21” sa zadatkom da raketira most na reci Mala Glina u Maji („Magazin za vojnu povijest”, Zagreb, kolovoz 2012).
Pilot Ivan Selak nedavno je izjavio (HRT, „Nedjeljom u dva”, 5. 6. 2002) da je nadleteo kolonu negde na putu Petrinja–Dvor, naoružan sa četiri rakete, da je imao naređenje da gađa kolonu, ali da je odustao, iako bi pri sadašnjoj pameti – gađao.
Ovde treba imati u vidu da je Selak rekao kako je u koloni „primijetio prage” (množina), moćne samohotke naoružane sa dva topa kalibra 30 milimetara, prvenstveno namenjene za skidanje niskoletećih aviona, a u takvoj je poziciji bio i Selakov.
H. Kostajnica, Sisak i Popovača
Na području Hrvatske Kostajnice, u pucnjavi na kolonu, ubijeni su deda i unuk, Petar (1932) i Siniša (1983) Dobrić.
Brojne izbeglice usmeravane su na auto-put Zagreb–Beograd, među njima i tzv. Bulatova kolona (10.000 civila i vojnika). Kamenovani su u Sisku i na uključenju na auto-put kod sela Popovače. Od povreda u Sisku ubrzo je umrla Desanka Komadina (1924) i, usput, sahranjena u Šidu.
Okučani – Bosanska Gradiška
Na pravcu izvlačenja srpskih izbeglica u „Bljesku” (zapadna Slavonija), 2. 5. 1995. dejstvovao je avion hrvatskog pilota R. Perišina. Kad je Perišin počeo da se iživljava, gađajući civile u Bosanskoj Gradišci, srušila ga je i usmrtila vatra topa trocevca od 20 milimetara kojim je rukovao jedan zastavnik Vojske RS. Pošto je naređenje VRS bilo da se ne dejstvuje na HV, šta god činila, podoficir je suspendovan.
U selu Nova Varoš, na polovini puta Okučani – Stara Gradiška, prema izjavi Duška Dedojevića, policajca, na trorednu izbegličku kolonu pucano je zoljama, tromblonima, minobacačima i puškama. On procenjuje da je 2. 5. u intervalu od sedam do 10 sati tu ubijeno od 150 do 200 Srba.
U Novoj Varoši, u isto vreme, zatekao se i paroh okučanski Sava Počuča, koji potvrđuje Dedojevićev opis, dodajući da je najžešća vatra stigla iz obližnje (pra)šume Prašnik. I sam je bio ranjen, a video je mnoštvo ispreturanih vozila i pored njih veliki broj mrtvih civila.
Pero Vračar, vozač iz sela Rajić, gledao je, u rejonu sela Benkovac, kako su dva hrvatska vojnika, pristigla u „plavoj ladi”, zaklali ženu od četrdesetak godina i nešto starijeg muškarca, koji su se kretali na konjskoj zaprezi („Spomen-knjiga ženama…”, Kalina, Beograd, februar 2022).
Kao što se vidi na priloženoj mapi „Politikinog” ilustratora Dragana Kozomare, sav opisani bestijarijum, posle pola veka, dešavao se u krugu oko primarnog genocidnog pakla – Jasenovca.
