Stotinak antisrba i srbomrzaca sa prostora bivše SFRJ uputilo je juče optužbu protiv Srbije, i zahtev upućen ka EU, SAD i NATO, da spreče Srbiju, koja kako kažu „destabilizuje region, svojim malignim aktivnostima koordiniranim sa Moskvom, a uperenim protiv BiH, Kosova i Crne Gore“. Ovu optužnicu protiv Srbije su objavili svi opozicioni i tajkunski mediji N1, Danas, Vreme, Kossev i mnogi drugi. Osim ovih optužbi srbomrsci zahtevaju da EU, SAD i NATO, „pritisnu“ Srbiju da prizna Kosovo! Ovi antisrbi su toliko destruktivni da se protive čak i inicijativi „Otvoreni Balkan“ o čemu su mnogi od njih, pojedinačno govorili, poput Balše Božovića, jednog od potpisnika.
U Apelu antisrbi kažu šta ih najviše žulja:
U prvoj rečenici kažu: „Ruska agresija na Ukrajinu temeljno je promenila evropski bezbednosni kontekst i pokrenula niz pitanja o budućnosti evroatlantskih integracija Zapadnog Balkana“.
Kao što vidite oni smatraju da je najveći problem Zapadnog Balkana, „Ruska agresija na Ukrajinu“. Što je netačno. Drugo, oni negiraju mogućnost da bilo koja država Zapadnog Balkana bude vojno neutralna, već Zapadni Balkan vide isključivo u NATO.
Potom potpisnici optužuju Srbiju da je pod uticajem Rusije: „Infiltracija Rusije u procese i dešavanja u regionu i njen uticaj na Srbiju…“. To je netačno.
Srbija vodi prosrpsku, a ne prorusku ili proameričku politiku. Srbija politički nije neutralna, već je na evropskom putu, ali je vojno neutralna i ne želi da bude član NATO. Upravo zbog svega što sam naveo srbomrsci blate i optužuju Srbiju u svom apelu upućenom ka EU, SAD i NATO.
Potom potpisnici navode šta očekuju od EU, SAD i NATO. U tački 2. optužuju Srbiju da destabilizuje i ugrožava BiH i kažu: „2. Da budućnost i funkcionalnost Bosne i Hercegovine ne zavisi od politike Beograda koja neometano dve decenije integriše/pripaja bh. entitet Republiku Srpsku (RS) na svim nivoima (ekonomskom, kulturnom, obrazovnom i informativnom)“.
Istina je sasvim drugačija. Međunarodna zajednica koja upravlja BiH, i entitet „Federacija BiH“ (FBiH) konstantno ugrožavaju opstanak Srba i Republike Srpske. Srbija je faktor stabilizacije na Balkanu, o čemu svedoči Inicijativa „Otvoreni Balkan“ i decenijsko pomirljivo ponašanje Srbije prema svim susedima. Kao primer da su Srbija i SPC (koju kasnije potpisnici takođe optužuju) faktor stabilnosti na Balkanu, je i pomirljiv i konstruktivan stav SPC, prema makedonskoj crkvi, koja je dobila tomos autokefalnosti od SPC, čime je rešen poluvekovni sukob ove dve crkve. Vlasti Srbije su ovo jasno pozdravile. Srbija je faktor stabilnosti u BiH. Pomenuću samo slučaj pokušaja ubistva, tada premijera Srbije, Aleksandra Vučića, u Srebrenici 2015., preko koga je Srbija pomirljivo prešla, zadar dobrih odnosa sa FBiH. Pomenuću i silnu pomoć koju je Srbija uputila susedima, tokom dve godine Korone.
U tački 4. sledi nova optužba protiv Srbije. Potpisnici apela kažu: „4. Da Srbija zbog oslanjanja na Rusiju održava Kosovo u stanju zamrznutog konflikta. Bez medjusobnog priznanja Srbije i Kosova region nema evropske perspektivu“.
Kao što vidite potpisnici lažno optužuju Srbiju da se oslanja na Rusiju, i da zbog toga održava zamrznuti konflikt na Kosovu. Opšte je poznato da od 2013. godine, upravo vlasti lažne države Kosova, podstiču i održavaju stanje zamrznutog konflikta, a od kada je Kurti na vlasti, on proizvodi stanje konflikta!
Nova optužba protiv Srbije dolazi već u tački 5, gde srbomsci kažu: „5. Trebalo bi, takođe, sprečiti mešanje u unutrašnje stvari Crne Gore, koje potiču prvenstveno od vladajućih struktura u Srbiji, uz veliku pomoć Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, medija i bezbednosnih službi Srbije, ali i posredno i neposredno Rusije“.
Ova optužba koliko je lažna, istovremeno je i smešna. Konstruktivno ponašanje SPC sam već pomenuo, u vezi Makedonije. U Crnoj Gori, SPC se ponaša apsolutno savršeno i prema nekanonskoj CPC, koju podržava manje od 5 odsto stanovništva, dok SPC ima podršku od oko 90 odsto. U poslednjih deset godina, Srbija se drži upadljivo rezervisano prema bilo kakvim aktivnostima koje bi mogle smetati Crnoj Gori. Srbija se dakle, ni na koji način ne meša u unutrašnje stvari Crne Gore. Srbija, shodno međunarodnom pravu, podržava srpsku manjinu u Crnoj Gori koja broji oko 29 odsto po poslednjem popisu stanovništva.
Potpisnici svoju destruktivnost najbolje pokazuju u stavu prema „Otvorenom Balkanu“ gde u tački 8. kažu: „8. Da se jasno stavi do znanja da inicijativa Otvoreni Balkan ne može biti alternativa članstvu u EU“. Ova rečenica je samo sinonim za protivljenje ovoj inicijativi koju bezrezervno podržavaju Albanija, Severna Makedonija i Srbija. Ove zemlje same ističu da „Otvoreni Balkan“ nije alternativa članstvu u EU, već komplementarna priprema za članstvo u EU.
U zaključku apelaši kažu: „Imajući sve ovo u vidu, Evropa i Sjedinjene Države moraju povećati svoj vojni, politički i ekonomski angažman u regionu u cilju sprečavanja daljeg malignog uticaja vanbalkanskih i ne-evropskih faktora“.
U zaključku, potpisnici antisrpskih optužbi i apela traže da NATO poveća svoj vojni angažman na Zapadnom Balkanu. Šta to podrazumeva videli smo prilikom zločinačke NATO agresije na Srbe u BiH 1994. i prilikom zločinačke NATO agresije na SRJ 1999. godine. Da li potpisnici ovog sramnog apela to traže od NATO?
Postavlja se pitanje čemu služe ovakve optužbe ljudi iz Srbije, BiH, Hrvatske, Crne Gore, sa Kosova i iz Albanije? U celom apelu nema ni jedne optužbe ili primedbe na račun BiH, Hrvatske, Crne Gore, Kosova i Albanije. Postoje pohvale na njihov račun. Sve silne optužbe koje sam naveo idu protiv Srbije. Nema ni jedne pohvale na račun Srbije. Sve ovo jasno potvrđuje moju tezu da se radi o srbomrscima i antisrbima. Nije teško odgonetnuti zbog čega potpisnici iz BiH, Hrvatske, Albanije, Crne Gore i sa Kosova, mrze Srbiju. Nešto je teže odgonetnuti zbog čega potpisnici iz Srbije toliko mrze Srbiju i srpski narod? Ovaj „apel“ su namerno tempirali i lansirali pred odlazak predsednika Aleksandra Vučića u Brisel, na Samit EU – Zapadni Balkan, ne bi li otežali poziciju Srbije!
Među potpisnicima iz Srbije su: Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora, Balša Božović, predsednik Regionalne akademije za razvoj demokratije (RARD), Aleksandra Jerkov, osnivačica RARD, Dubravka Stojanović, istoričarka, Dinko Gruhonjić, novinar, Rade Radovanović, novinar, Izabela Kisić, izvršna direktorka Helsinškog odbora, Žarko Korać, psiholog, Srećko Đukić, penzioner, Dušan Mijić, preduzetnik, Aleksandra Bosnić-Djurić, kulturološkinja, Nikola Samardžić, istoričar, Dragan Banjac, novinar, Boško Jakšić, novinar, Boris Varga, novinar, Milivoj Bešlin, istoričar, Jelena Krstić, politikološkinja, Milan Jovanović, novinar, Tanja Petovar, advokat, Duško Radosavljević, Fakultet za pravne i poslovne studije, Mehmed Slezović, slikar, Zoran Vuletić, predsednik GDF, Ivana Šundić Mihovilović, novinarka, Lula Mikielj, aktiviskinja, Pavel Domonji, politikolog, Aleksandar Obradović, antropolog, Ivan Obradović, profesor i Slobodan Beljanski, advokat.
Sram ih bilo, sve odreda!
