Fudbalskim žargonom rečeno, Partizan Mozzart Bet je u Minhenu odigrao „na rezultat“, a trijumf nad Bajernom (67:63) doneo je preko potreban kiseonik ekipi koja se nedeljama gušila u sopstvenim neuspesima.
Desilo se ono što su mnogi smatrali nemogućim nakon sedam uzastopnih, srceparajućih poraza – Partizan Đoana Penjaroje je pobedio u Evroligi. Crno-beli su pokazali znake života, a pre svega ponos koji nije dozvolio da klub takvog renomea postane puka vreća za udaranje. Daleko je ovo bilo od košarkaške klinike ili savršene partije, ali u trenutku kada se klub nalazi na dnu, lepota igre je poslednja stavka na listi prioriteta. Borba na mišiće i fanatična odbrana u Minhenu doneli su sedmu pobedu u 23 odigrane utakmice, što možda ne menja drastično sliku na tabeli, ali menja krvnu sliku tima.
Ono što ovaj trijumf čini posebnim jeste činjenica da je ostvaren u ekstremno teškim okolnostima. Bez otpisanog Džabarija Parkera, te povređenih uzdanica poput Marinkovića, Vašingtona i Miltona, ekipa je morala da se regrupiše. Proradio je timski duh; igrači su skakali na svaki dobar potez, bacali se za svaku ničiju loptu, bodreći jedni druge kao da se radi o finalu takmičenja. Kameron Pejn je bio motor ekipe sa 16 poena za 32 minuta na parketu, dok je Sterling Braun, uprkos očajnom šutu za dva (0/6), pogodio tri ključne trojke. Poseban naklon zaslužuje Tonje Džekiri zbog borbenosti pod koševima (8p, 8sk), kao i Nik Kalates, čije su tri ukradene lopte i četiri asistencije bile nevidljivi lepak koji je držao Partizanovu igru.
