Posle obroka obično sledi onaj „moment odmora“ – stolica, telefon, još malo sedenja i obećanje da će se kasnije „prošetati“. A baš tada, po logici koju poslednjih nedelja sve češće ističu nutricionisti, najviše koristi donosi jedna banalna, ali izvediva stvar: deset minuta lagane šetnje. Ne trening, ne znojenje, ne posebna oprema – samo kratko razmrdavanje koje može da stane i u radni dan i u porodičnu gužvu. U vremenu velikih planova i velikih odustajanja, ova mikro-navika zvuči kao retka preporuka koja ne traži herojstvo.
Mehanizam je prilično „prizemljen“. Posle jela nivo glukoze prirodno poraste, a kada se telo pokrene, mišići je lakše preuzimaju iz krvi i koriste kao gorivo. Zato su skokovi blaži i ravnomerniji, što mnogima prija zbog stabilnije energije i manje pospanosti posle ručka. U istom paketu često se pominju i dodatne koristi: lakše varenje, bolji osećaj u stomaku, kao i sitan, ali primetan efekat na raspoloženje. Kao mera bez preterivanja, preporučuje se da šetnja krene u roku od oko 30 minuta nakon obroka, tempom koji dozvoljava normalan razgovor – bez zadihanosti i bez pritiska.
U praksi, to može da bude krug oko zgrade, deset minuta po keju, stepenice umesto lifta ili jedna autobuska stanica peške. Kada vreme ne služi, isto može da odradi hodanje po hodniku, penjanje na sprat ili kratka šetnja po kući, samo da se prekine sedenje. Najbolje funkcioniše kao navika: „posle ručka ide se 10 minuta“, bez pregovaranja i bez odlaganja. Za osobe sa hroničnim bolestima, povredama ili specifičnim terapijama važi isto pravilo kao i uvek – rutina je dobra, ali se preporuke usklađuju sa lekarom.
