U Novom Sadu su nekad ulice imale svoj ritam: zvonce na vratima, miris kože, sitan alat na pultu i majstor koji te prepozna po koraku. Obućar, časovničar, krojač, stakloresac – to nisu bile „usluge“, nego komšiluk. Na Zmaj Jovinoj i u Dunavskoj znalo se gde se skraćuju pantalone, gde se menja kaiš na satu i kod koga se nosi omiljena torba kad popusti šav.
Onda su došle velike radnje, brza moda i „ma lakše je novo“. Ipak, poslednjih godina vraća se stara računica: bolje je sačuvati ono što vredi, pogotovo kad kvalitet nije garantovan ni za skuplje stvari. Nije bez veze što se sve više priča o popravljanju i otpadu – samo tekstila u Srbiji nastane oko 90.000 tona godišnje, a najveći deo završi na deponijama.
Najlepše je što se ta priča čuje svuda po Vojvodini: u Somboru se i dalje priča o „onom“ obućaru, u Zrenjaninu o krojaču koji spašava kapute, u Subotici o časovničaru koji vraća porodični sat u život, a po sremskim gradovima uvek ima neko ko zna da zameni staklo kao nekad. Evropa je čak 23. aprila 2024. usvojila pravila koja guraju „pravo na popravku“, a u EU prodavac odgovara za neispravnost koja se pojavi u roku od dve godine – i taj mentalitet polako stiže i do nas.
