Netflix je ovih dana pokazao gde želi da ide: ka programu koji se ne “bingeuje”, nego se čeka kao finale. Njihov live specijal sa Aleksom Honoldom, ropeless penjanjem na Taipei 101 (visok 508 metara), prvo je pomeren zbog lošeg vremena, pa je umesto prvog termina emitovan dan kasnije. I baš ta odgoda je deo priče: kad je događaj uživo, vreme, nervoza i neizvesnost postaju “radnja”.
Honold je, po izveštajima, uspon završio za oko 91 minut, uz dozvole zgrade i grada, pred publikom na ulici i publikom po svetu. To je trenutak kad shvatiš trend: streaming više nije samo “pusti seriju”, nego “budi tu u trenutku” – isto kao sport. Platforme sve više love osećaj zajedničkog gledanja, onaj impuls da odmah odeš na mreže, napišeš komentar i proveriš da li je i drugima srce u grlu.
Kod nas bi ovakav format prošao kao kombinacija sportskog prenosa i internet spektakla: krenule bi reakcije uživo, mimovi i “je l’ realno” klipovi već u prvih pet minuta. A vrlo brzo bi se rodile i mini watch-party ekipe – neko u kafiću, neko kod kuće, uz komentarisanje kao da je derbi, jer uživo program vraća ono staro: da nije isto ako pogledaš sutra.
