Fridrih Niče je rođen 15. oktobra 1844. u selu Reken kod Licena, u porodici protestantskog pastora Karla Ludviga Ničea. Kad mu je otac umro 1849, a ubrzo zatim i mlađi brat, Niče je odrastao u gotovo potpuno ženskom domaćinstvu – uz majku Francisku, baku i dve tetke. Ta rana mešavina nežnosti i stroge discipline kasnije se prepoznaje u njegovim rečenicama: znao je da bude i hladno precizan i emotivno ogoljen, u istoj stranici.
Kao đak u čuvenoj školi Pforta (Šulpforta), Niče je bio “čudo od discipline”: uči grčki i latinski, piše muzičke komade, i već tada pokazuje opsesiju stilom – ne samo šta misli, nego kako to zvuči. Studirao je klasičnu filologiju u Bonu, pa u Lajpcigu, gde se dogodila jedna od onih malih slučajnosti koje menjaju život: 1865. nailazi na knjigu Artura Šopenhauera i doživljava to kao intelektualni udar. U njegovim beleškama iz tog vremena vidi se ton čoveka koji je našao “zabranjeno ogledalo” – filozofiju koja govori o patnji bez ukrašavanja.
Niče je imao i biografsku brzinu koja deluje nestvarno: 1869. postaje profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu, sa samo 24 godine, i to bez završenog doktorata u uobičajenom smislu. Bazel mu je doneo ugled, ali i fizičko propadanje: jake migrene, problemi sa vidom, iscrpljenost. Zanimljivo je da je 1870. bio medicinski bolničar u Francusko-pruskom ratu, gde se, po svedočenjima, razboleo i vukao posledice. U njemu se stalno sudaraju dve sile: um koji bi da trči maraton i telo koje ga sapliće na prvom kilometru.
U Bazelu se zbližio sa Rihardom Vagnerom. Niče je u Vagneru video oličenje umetničke energije, a Vagner je u mladom profesoru prepoznao inteligenciju koja može da ga brani. Ta veza je, međutim, jedna od najdramskijih evropskih kulturnih priča 19. veka: počinje kao oduševljenje, a završava se kao hladan rastanak. Niče 1872. objavljuje “Rođenje tragedije”, knjigu koja spaja grčku umetnost, muziku i filozofiju u jednu smelu konstrukciju. U to vreme, on još veruje u “spas kroz umetnost”, i Vagner mu je simbol tog spasa. Kasnije, kako se Niče udaljava od Vagnerovog kruga i naročito od Vagnerovog hrišćanskog zaokreta u “Parsifalu”, odnos se lomi. Nije to bio običan raskid prijateljstva, nego raskid sa sopstvenom ranijom zabludom.
Ako hoćete Ničea “u pokretu”, dovoljno je pratiti njegove gradove. On nije imao jednu sobu u kojoj je stvarao, nego čitavu mapu Evrope. Zime je često provodio na jugu, tražeći klimu koja mu prija, a leta u švajcarskim i italijanskim mestima gde može da hoda satima. Jedno od ključnih mesta njegove unutrašnje geografije je Silsmarija u Engadinu. Tu, 1881, u šetnji pored jezera, Niče beleži ideju “večnog vraćanja” – misao koja zvuči kao metafizička provokacija: šta ako bi sve, baš sve, moralo da se ponovi bez kraja? Nije slučajno što ta ideja nastaje u hodu. Niče je mislio nogama. Šetnja mu nije bila rekreacija, nego metoda.
U privatnom životu, Niče je imao epizode koje danas zvuče kao roman. Godine 1882. upoznaje Lu Andeas-Salome, blistavu intelektualku koja ulazi u krug Ničea i njegovog prijatelja Paula Rea. Niče se zaljubljuje, traži brak, dobija odbijanje. Ta priča se kasnije pretvara u legendu o “slomljenom filozofu”, ali stvar je zanimljivija: odbijanje nije napravilo od njega sentimentalnog pesnika, nego ga je gurnulo dublje u radikalnu samoću. Upravo iz te samoće nastaje “Tako je govorio Zaratustra”, pisan u naletima između 1883. i 1885, kao knjiga koja nije ni klasična filozofija ni obična književnost. To je mešavina proročke poezije, satire i psihologije, s rečenicama koje se pamte kao udarci čekićem.
Niče zatim ubrzava kao da zna da nema mnogo vremena. “S one strane dobra i zla” izlazi 1886, “Genealogija morala” 1887. On piše kratko, oštro, često aforistički, kao da mu je važnije da probije oklop čitaoca nego da ga nežno vodi. I tu se krije jedna anegdota o njegovom stilu: Niče je opsesivno prepravljao rečenice da bi zvučale tačno onako kako je zamislio, gotovo muzički. Bio je filolog, čovek koji zna da jedna pogrešna nijansa reči menja ceo svet.
Kulminacija i tragedija stižu 3. januara 1889. u Turinu. To je datum njegovog sloma. Najpoznatija priča kaže da je video konja kojeg tuku, pa ga je zagrlio i potom se srušio. Ta slika je postala simbol, ali i bez nje činjenice su teške: posle tog dana Niče više nije isti. Sledi period u kome šalje čudna pisma prijateljima, među njima i poznate poruke Jakobu Burkhartu i Francu Overbeku, a zatim ga porodica preuzima na brigu. Poslednjih jedanaest godina života provodi u tišini bolesti: najpre uz majku, a posle njene smrti 1897. uz sestru Elizabetu. Umire 25. avgusta 1900. u Vajmaru.
Zanimljivo je da Niče postaje “svetski događaj” tek posle smrti. Njegove rečenice počinju da žive samostalno, često izvučene iz konteksta, ponekad zloupotrebljene. A kad se čita pažljivo, vidi se čovek koji je bio opsednut jednim pitanjem: kako da pojedinac izdrži istinu o sebi bez jeftinih uteha. Zato Niče i danas zvuči savremeno: on nije pisao da bi vas umirio, nego da bi vas probudio. I nije slučajno što je njegov život izgledao kao stalna borba između snage misli i krhkosti tela. Kod Ničea je sve na ivici – i zbog toga, paradoksalno, deluje tako živo.
S.B.
