Bio je februar 1992. i Beograd je živeo u haotičnim vremenima — rat je na vratima, ulice su pune tenzija, a večeri uklizavaju u SKC klub gde se ljudi i dalje pokušavaju smejati, pevati i plesati. Nisam znao šta da očekujem kad sam ušao te večeri, ali ono što se dogodilo ostalo mi je urezano kao scena iz filma.
Partibrejkers su već bili u punom naletu, znojavi i energični, s Cane-ovim stasom koji reže mikrofon kao britvom. Zatim je poglasnik najavio specijalnog gosta — i iz tame je na binu izašao Johnny Depp, gitaru na ramenu, sa tom opuštenom karizmom velikog holivudskog imena koja ovde nikako nije trebala biti očekivana.
Sećam se kako je publika prvo zašutela, neverujući da je to on — ali onda je Depp bez ceremonije uzeo akustičnu gitaru i sa Partibrejkersima zavezao nekoliko rifova koji su noć učinili mitskom pričom. Bilo je to čisto srce-roka: zvuk gitare odzvanjao je kroz SKC, kanalisana energija gomile koju više ništa nije moglo zaustaviti. Nije bilo glamura ni svetala kao u Areni — ovo je bio sirovi, sirovo lep trenutak muzike koja se pravila tu, u trenutku.
Deppov dolazak nije bio samo jedna “zvanična turneja” — on je u to vreme bio mlađi, i pre nego što je svet video njegove najveće filmske uspehe, imao je iskustvo sa bendovima kao što su The Kids i Rock City Angels. U Partibrejkersima je našao tu love za improvizacijom i sirovim gitarskim nabojem koji je tamo gde smo bili — znači mnogo više nego samo izvođenje pesama.
Kad bih danas pokušao da opišem tu noć, rekao bih da je to bila najbolja vrsta spontanog rock’n’roll momenta: kada holivudska zvezda nestane u gruboj teksturi beogradske underground scene i postane deo priče koja će se prepričavati decenijama.
