Ovog januara navršilo se dvadeset godina od smrti Duška Trifunovića. Priču o legendarnom pesniku ispričao je novosadski fotoreporter Dragutin Savić koju prenosimo kako je on prvi susret sa Trifunovićem doživeo nekada davno:
„Toga dana žurio sam na snimanje na koje nikako nisam smeo da zakasnim. Ispred poslastičarnice „Carigrad“ ugledao sam Duška Trifunovića kako ide prema Dunavskom parku. Nisam ga poznavao lično, ali sam vrlo dobro znao ko je.
Požurio sam, obišao ga da bih ga sačekao i napravio fotografiju kakvu sam želeo. U tom trenutku, iznenada je krenuo u frizerski salon.
Nestrpljivo sam čekao, cupkajući u mestu i pogledavajući na sat, u strahu da ne zakasnim. Duško Trifunović, sa veknom hleba u ruci, izbeglica iz Sarajeva – to se ne fotografiše svaki dan. Evo ga… ali se na vratima zadržava, opraštajući se s nekim iz salona.
Konačno kreće prema meni. A onda se sklanja levo, pa desno, misleći da mi smeta i da fotografišem nekoga iza njega.
-Ali, Duško, vas slikam.
Zaustavio se.
-Nemoj kraj bicikla, nikad nisam naučio da ga vozim – odgovorio je.
-Naučiću vas – predložio mu kroz šalu.
Tako smo se upoznali. A kasnije popili i bezbroj kafa – u knjižari „Most“ i u „Prometeju“ na Trgu Marije Trandafil. Večere kod njega bile su poseban doživljaj. Prva, u Ulici Oblačića Rada: tavče na gravče, mladi luk i neko hladno meso.
-Spremio je tebi tvoj čika Duško i desert – rekao je, a onda se pojavio sa tanjirom napolitanki, uredno poređanih, i ručno napisanom pesmom s posvetom za mene – Moj brat svako jutro…
Na Radničkom mi je otvarao izložbu portreta „Lica – 100 lica“.
– Pametan je ovaj moj prijatelj – govorio je, -jer zna da će makar polovina ovih sa slika doći da vidi sebe.
Fotografija sa hlebom danas je njegova najeksploatisanija fotografija na društvenim mrežama. Ponosan sam na to. A bio bih još ponosniji kada bi se objavljivala u originalnom formatu, bez kropovanja delova slike.
Jer neke priče, baš kao i neki ljudi, zaslužuju da ostanu cele.“ – ispričao je Dragutin Savić.
E.M.
