BEOGRAD – Evo nas sabranih u ovo blagosloveno praznično veče da opet i mnogo puta besedom i pesmom, a pre svega sami sobom i svojim srcima, proslavimo svetli praznik našeg svenarodnog oca i pastira, prosvetitelja i učitelja – Svetog Save, prvog Arhiepiskopa srpskog. Večeras, na vrhuncu naše svečarske radosti i sveopšteg slavlja, mi još jednom nastojimo da mu uznesemo dostojne pohvale i da mu, poput dve udovičine lepte, pružimo skromno uzdarje za sve ono što je činio i što i dalje neprekidno čini za nas – istakao je Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije večeras na Svetosavskoj akademiji koju tradicionalno povodom praznika Svetog Save – Savindana, školske slave, organizuje Ministarstvo pravde Republike Srbije.
Obraćajući se visokim državnim zvaničnicima, arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve, predstavnicima Vojske Srbije, predstavnicima tradicionalnih crkava i verskih zajednica, ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, predstavnicima i nosiocima srpskog školstva i srpske prosvete i svim sabranima u čast Svetog Save u Domu Garde na Topčideru, predstojatelj Srpske Pravoslavne Crkve je poručio:
Pobrojati sva dela i podvige Svetitelja Save, izmeriti svu njegovu brigu i staranje u odnosu na nas, svoj rod, pretežak je i gotovo nemoguć zadatak. Govorimo o njemu kao princu i monahu, kao graditelju i prosvetitelju, diplomati i arhijereju, zakonodavcu i zaštitniku ubogih i siromašnih i još mnogo toga, ali pre svega govorimo o njemu kao svetitelju, jer sve pomenuto, i više od toga, izviralo je iz njegove svetosti, njegove svecele predanosti Hristu. Stoga, što god govorili i mislili o Svetom Savi, nećemo ga razumeti bez Hrista i Njegovog Jevanđelja. Imajući to na umu, ukazaćemo na jednu od njegovih odlika za koju mislimo da nam može biti smernica u kontekstu današnjih globalnih turbulencija i nemira.
Jedna od osnovnih uloga i zasluga Svetitelja Save, po kojoj se on najviše pamti i prepoznaje u našem narodu do danas, jeste njegova Bogom data sposobnost, njegov dar, da u teška vremena na teška pitanja pronađe prave odgovore i da iz situacija, koje su za druge bile bezizlazne, on pronađe izlaz i ukaže na pravi put.
Sava je živeo u vremenu stalnih i velikih ratova, kako onih koji su potresali međunarodnu političku scenu, poput prvog pada Vizantijskog carstva na čijim temeljima je nastalo Latinsko carstvo kome je, između ostalog, pripadala i Sveta Gora na kojoj je Sava živeo, tako i onih vođenih u Srbiji, bilo kao građanski sukobi zavađenih srpskih vojnopolitičkih frakcija, bilo kao zavojevački pohodi Ugara, Bugara i drugih zainteresovanih strana. Ovakva teška i krvava vremena zahtevala su od svojih učesnika ne samo različite vrline nego i posebne veštine kako bi se u njima ne samo snašli nego i izvukli najveću moguću dobrobit za narod kome pripadaju.
Šta je Sava radio? On je nad moštima Svetog Simeona Mirotočivog mirio svoju zavađenu braću Stefana i Vukana. Zašto mu je za to bilo potrebno telo njihovog zajedničkog roditelja? Zato što je ono kod sukobljene braće probudilo svest o zajedničkom poreklu – to je bilo telo njihovog oca, i o identitetu – jer su oni njegovi sinovi, samim tim i braća, i podsetilo ih na to da su oni veliku i jedinstvenu viziju svoga oca rascepili i razderali svojim pojedinačnim pogledima i sitnim interesima.
Sava je išao u diplomatske misije u ime svoga brata i u korist svoga naroda. Pre nego što je postao Arhiepiskop, po Stefanovoj molbi, pozivao je na ljudsku pravednost i svetost zakletve bugarskog vlastelina Dobromira Streza, bivšeg Stefanovog vazala, koji se oglušio na Savine reči i nastavio da radi protiv srpskog samodršca. Savu nije obeshrabrilo to što oni koji moć imaju ne haju za pravdu i moral, niti se naivno nadao da će se oni sami promeniti. Pored svog uloženog truda, on se najpre uzdao u Boga i zato je pobeđivao silom Božjom, kako je pisao njegov biograf Domentijan. A Bog je učinio da ovaj krivokletni Strez, kako piše isti hagiograf, bude proboden od anđela Božjeg nevidljivim kopljem i da infarkt miokarda podseti na pravednost Božju onoga koji je osiono gazio ljudsku pravdu.
Pošto je hirotonisan za Arhiepiskopa, otišao je u diplomatsku misiju kod ugarskog kralja Andrije Prvog da bi ga odgovorio od njegove namere da napadne na Srbiju zbog njenog uzdizanja na stepen kraljevstva. Tu ga nije obeshrabrila tvrdoća srca ugarskog kralja i njegova nespremnost da pregovara oko sudbine mladog srpskog kraljevstva. Sava je sačekao povoljnu priliku – to je bila velika suša koja je pogodila Ugare – da molitvom i čudom, ali i mudrim diplomatskim govorom kojim je protumačio, objasnio, uokvirio čudo gradonosnih oblaka, ostvari svoje ranije neostvarive ciljeve i da, kako veli njegov životopisac, silom i strašnim čudima i bogoglasnim rečima, udicom reči Božje, i medoslovnim jezikom … ulovi ovoga kralja i sveže ga kao hitar krmanoš onih koji se valima kolebaju…
Sveti Sava je u svojim diplomatskim misijama uspešno koristio ne samo atmosferske nego i geopolitičke prilike. Tako je, zahvaljujući podeli Vizantijske imperije, izazvanoj Četvrtim krstaškim pohodom na Epirski despotat i Nikejsko carstvo, stvaranje autokefalne srpske Arhiepiskopije mogao da ostvari sa mnogo manje muke i neprijatnosti nego što bi to bilo u neka druga i drugačija vremena. Ali ta politička podela, sama po sebi nije bila dovoljna. Sava je uvek i svuda negovao lične odnose i stvarao prijateljstva koja su se potom pokazivala kao višestruko korisna u odlučujućim momentima njegove lične i naše sveopšte istorije.
Domentijan Savin susret sa nikejskim carem Teodorom Laskarom opisuje kao susret dvojice prijatelja. Sava ide ka prijatelju svom carigradskom caru Teodoru zvanom Laskar, a pre nego što se vrati svom domu on opet dođe na poklonjenje ka blagoslovenom caru svom prijatelju. Mnogo pre nego što je caru izložio razloge svog dolaska – molbu da se Srbima hirotoniše i postavi Arhiepiskop – Sava se potrudio da na različite načine i raznim kanalima car sazna za razloge njegove posete, odnosno da bude pripremljen za nju i odobrovoljen za davanje pozitivnog odgovora. To vidimo iz reči kojima je car odgovorio Savi na njegovu molbu: Još pre dolaska tvoga imam izveštenje da će tvoja svetinja biti saprestolnik apostolskog sedenja.
Sava je imao i sposobnost šire političke procene kojom je jasno sagledao da nije dovoljno to što je Srbija sopstvenom vojno-političkom aktivnošću stekla status kraljevine, a njegovom sveštenom diplomatijom autokefalne Arhiepiskopije. Njoj su bila potrebna međunarodna priznanja kako sa Istoka tako i sa Zapada. Iz tog razloga on piše papi i traži krunu za svog brata Stefana. To ne čini iz razloga, kako su neki govorili i još uvek govore, nekog jurisdikcionog prava ili potčinjenosti. Njegovi motivi su drugačiji. Kruna koju papa šalje predstavlja priznanje ne samo Stefana kao kralja nego i Srbije kao kraljevine, sada i sa Zapada, a ne, kao do tada, samo sa Istoka.
Mogli bismo da govorimo i o Savinim putovanjima u Svetu Zemlju, Egipat i druge krajeve i susretima koje je tamo imao sa hrišćanskim vladarima, crkvenim poglavarima, ali i vođama druge religije, kako svetovnim tako i duhovnim, poput učenog sultana Maleka el Ćamila, na koga je Sava ostavio dubok utisak tako da je sultan zavolevši Savu zavoleo i njegov narod, ali to bi nam oduzelo previše vremena.
Našu večerašnju besedu završićemo predlogom šta bi od opisanog Savinog delovanja mi danas, u našim ne manje komplikovanim uslovima, mogli da preuzmemo i usvojimo. Drugim rečima prevešćemo teološke sadržaje na jedan drugi, svakodnevniji i razumljiviji jezik.
Da izmirimo zavađenu i podeljenu braću, po različitim osnovama i raznim kriterijumima.
Da ih podsetimo da deo nije značajniji od celine, a bilo koji partikularni interes od interesa naroda i da smo neophodni jedni drugima.
Da stičemo prijatelje na uglednim mestima širom sveta.
Da negujemo ta prijateljstva.
Da nam prijatelji budu i oni koji sa nama dele isti pogled na svet, ali da ih imamo i među onima koji su drugačiji od nas.
Da se naučimo značaju skretanja pažnje svetskih moćnika na naš ugao sagledavanja stvari.
Da shvatimo da istina nije samoočigledna.
Da će se o nama znati ono oko čega se budemo potrudili.
Da pratimo promene u svetu i da nastojimo da iz njih izvučemo kako pouku tako i dobrobit za naš narod i našu zemlju.
Da znamo da se mudro postavimo u odnosu na kompleksna sučeljavanja velikih sila i da nam njihovi sukobi ne donesu veću štetu nego korist.
Da se oslanjamo na sebe, na pravdu i druge plodove ljudskih ruku, ali pre svega i uvek na Boga koji u svemu ljudskom ima ne samo prvu nego i poslednju reč.
Zato, draga braćo i sestre, blagodareći Bogu što nam je darovao ovakvog Oca, Pastira dobrog i Učitelja puta koji vodi u život, blagodarimo i njemu koji je darovane mu talente mnogostruko umnožio i nas, narod svoj pravoslavni, višestruko obdario.
Počeli smo molitvom, završimo moljenjem: Čuvaj, saberi, složi, umnoži, ukrepi, osnaži, umudri, osveti, pokaj, usmeri, preporodi, umiri, nas koji slavimo sveti spomen tvoj. Sveti oče Savo, moli Boga za nas! Amin.
D. M.
