Košarka nekada piše scenarije koje ni najmaštovitiji režiseri ne bi mogli da zamisle, a Partizan je u Minhenu ispisao stranice koje će se istovremeno pamtiti po herojstvu i po velikoj sportskoj tragediji.
Kada je semafor u Minhenu pokazivao neverovatnih 27 poena prednosti za Hapoel iz Tel Aviva, činilo se da Partizan Mozzart Bet dotakne novo dno u sezoni koja je do sada bila prepuna razočaranja. Međutim, u trenucima kada bi većina timova odustala, probudio se kapiten. Vanja Marinković je odbio da potpiše kapitulaciju. Zajedno sa Kameronom Pejnom i Nikom Kalatesom, pokrenuo je mašineriju koja je počela da krcka prednost rivala, igrajući svaku odbranu kao da je reč o finalu Evrolige, a ne o meču koji na papiru nije imao veliki takmičarski značaj. Bio je to Partizan kakav su navijači sanjali – borben, prkosan i kvalitetan.
Ipak, taj istorijski preokret (104:101) ostaće u senci jezive scene iz poslednje sekunde regularnog dela. Pri rezultatu koji je vodio u produžetak, nakon promašaja Isaka Bonge, Vanja Marinković je ostao na parketu sa bolnom grimasom koja je odmah sugerisala najgore. Prve prognoze ukazuju na tešku povredu Ahilove tetive, što je vest koja je zaledila sve u crno-belom taboru. Iako je ekipa u produžetku igrala bez povređenog kapitena i bez isključenog trenera Đoana Penjaroje, proradio je inat. Arijan Lakić je postao neočekivani junak, pogodivši ključnu trojku koja je krunisala povratak iz mrtvih. Partizan je slavio, ali cena te pobede mogla bi biti previsoka ako se crne slutnje o povredi kapitena obistine.
