Ne moraš da radiš tri posla da bi bio pod stresom. Dovoljno je da ti radni dan nema jasan kraj. U poslednje vreme psihološki portali sve češće pišu o istom obrascu: ljudi ne pucaju zbog količine posla, već zbog stalne dostupnosti, neizvesnosti i osećaja da se uvek kasni – makar i minut. Kao radnik u Srbiji, u tome se lako prepoznaješ.
Poruke posle radnog vremena, mejlovi koji stižu „samo da se proveri“, sastanci bez jasnog cilja – sve to ne izgleda dramatično pojedinačno, ali se vremenom skuplja. Psiholozi upozoravaju da je hronični stres danas češći od klasičnog „burnouta“. Nema eksplozije, nema sloma – samo tiho iscrpljivanje. Umor koji ne prolazi ni posle vikenda.
Aktuelna istraživanja posebno ističu da ljudi u zemljama poput Srbije dodatno nose teret finansijske nesigurnosti. Kada znaš da posao moraš da čuvaš po svaku cenu, granice se brišu prve. Zato stručnjaci sve češće govore o malim, ali konkretnim koracima: jasnom završetku radnog dana, mikro-pauzama bez telefona, i – što je mnogima najteže – dozvoli da ne odgovoriš odmah.
Dobra vest je da se o mentalnom zdravlju danas govori otvorenije nego ikad. Nije slabost reći da ti je teško, niti je luksuz želeti mirnu glavu posle posla. Stres neće nestati preko noći, ali možeš da ga držiš pod kontrolom. Ne savršeno – već dovoljno da posao ne ponese i ono što mu ne pripada: tvoj privatni život.
