Danski Herning postao je novo groblje nada srpskog rukometa, pošto je trijumf Nemačke nad Španijom (34:32) i definitivno zakucao „Orlove“ za dno Grupe A, ostavivši naciju u stanju sportskog šoka i neverice.
Umesto da sada analiziramo put ka polufinalu i kalkulišemo sa prenetim bodovima, surova realnost nas udara pravo u lice – rukometaši Srbije se vraćaju kući posle prve faze, četvrti put uzastopno. Da stvar bude gora, drugi put u nizu završavamo kao „fenjeraši“, poslednji u grupi, bez prava na bilo kakav izgovor. Loša karma koja nas prati godinama ne jenjava; od srebra u Beogradu 2012. godine, srpski rukomet je nanizao samo fijaska i razočaranja. Ni dolazak velikog trenerskog imena poput Raula Gonzalesa nije doneo ni „b“ od boljitka. Tapkamo u mestu, tumaramo tunelom, a svetla nema ni na vidiku.
Nemačka je pod komandom Alfreda Gislasona odradila svoj posao, pobedila „Furiju“ i sa maksimalnim učinkom otišla dalje, dok će Španci u drugu fazu bez bodova. Ono što je za nas tragično jeste činjenica da ćemo zbog ovog plasmana morati da igramo dva kruga kvalifikacija za Svetsko prvenstvo naredne godine u Nemačkoj. Već u martu kreće borba za opstanak, a s obzirom na to da nećemo biti među povlašćenim selekcijama, preti nam scenario sličan onom protiv Španije pre dve godine. Srpski rukomet se nalazi na aparatima, a pitanje je ko će i kako uspeti da pokrene srce pacijenta koji već deceniju odbija da ozdravi.
