Posle više od dve decenije pregovora Evropska unija ulazi u završnu fazu potpisivanja trgovinskog sporazuma sa južnoameričkim blokom Mercosur, što bi moglo trajno da promeni strukturu evropskog tržišta hrane, snizi cene za potrošače, ali istovremeno izazove snažan pritisak na domaću poljoprivredu i izazove talas protesta širom kontinenta.
Trgovinski sporazum između Evropske unije i Mercosura, koji okuplja Brazil, Argentinu, Paragvaj i Urugvaj, predstavlja jedan od najvećih ekonomskih aranžmana u savremenoj istoriji EU. Njegov cilj je stvaranje zone slobodne trgovine koja obuhvata tržište od više od 700 miliona stanovnika i godišnju razmenu robe vrednu više stotina milijardi evra.
Prema procenama evropskih ekonomskih instituta, sporazum bi mogao da poveća izvoz industrijskih proizvoda iz EU za više od 20 odsto u narednih pet godina, posebno u sektorima automobilske industrije, hemije i mašina. Međutim, dok industrija vidi priliku za rast, poljoprivreda se suočava sa ozbiljnim izazovima.
Otvaranje tržišta omogućava veći uvoz govedine, živinskog mesa, šećera, soje i etanola iz Južne Amerike, gde su troškovi proizvodnje znatno niži zbog jeftinije radne snage, blažih ekoloških propisa i manje stroge kontrole upotrebe pesticida i veterinarskih lekova.
Procene govore da bi samo uvoz govedine iz Mercosura mogao da poraste za više od 30 odsto u prve tri godine primene sporazuma.
Za potrošače to kratkoročno znači niže cene hrane i veću ponudu, ali za evropske farmere predstavlja direktan udar na konkurentnost.
Poljoprivredne organizacije upozoravaju da proizvođači u EU posluju pod znatno strožim pravilima kada je reč o zaštiti životne sredine, dobrobiti životinja i bezbednosti hrane, što povećava troškove proizvodnje i smanjuje prostor za cenovnu konkurenciju.
U više zemalja članica već su najavljeni protesti poljoprivrednika, uz poruke da sporazum može ubrzati gašenje malih i srednjih gazdinstava, posebno u sektoru stočarstva.
Ekonomski analitičari procenjuju da bi u pojedinim regionima prihodi farmera mogli da padnu između pet i deset odsto u prve dve godine nakon stupanja sporazuma na snagu.
Poseban problem predstavlja pitanje standarda kvaliteta. Dok EU insistira na strogoj kontroli porekla hrane, smanjenju emisija i zabrani određenih hemijskih supstanci, zemlje Mercosura primenjuju fleksibilnija pravila.
To otvara pitanje tzv. „dvostrukih standarda“, gde evropski proizvođači imaju veće obaveze, a istovremeno se suočavaju sa konkurencijom iz zemalja sa nižim proizvodnim zahtevima.
Na političkom nivou, evropske institucije pokušavaju da sporazum predstave kao strateški potez kojim se jača globalna trgovinska pozicija EU i smanjuje zavisnost od pojedinih tržišta.
Istovremeno se najavljuju zaštitni mehanizmi, poput kvota, prelaznih perioda i finansijskih kompenzacija za najugroženije sektore. Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li će te mere biti dovoljne da amortizuju udar na domaću proizvodnju.
Za zemlje poput Hrvatske, ali i drugih manjih članica sa slabije razvijenom poljoprivrednom infrastrukturom, sporazum nosi dodatne rizike. Već sada veliki deo hrane dolazi iz uvoza, a dodatno otvaranje tržišta može povećati trgovinski deficit u sektoru poljoprivrede i prehrambene industrije.
Dugoročno posmatrano, sporazum EU–Mercosur mogao bi da ubrza strukturne promene u evropskoj poljoprivredi, prelazak sa masovne proizvodnje ka specijalizovanim, visokokvalitetnim i organskim proizvodima. Međutim, taj proces zahteva velika ulaganja, državnu podršku i vreme, koje mnogi proizvođači nemaju.
Zbog toga se ovaj trgovinski dogovor sve češće opisuje kao ekonomski dobitak za industriju, ali potencijalni gubitak za tradicionalnu poljoprivredu, što objašnjava zašto se već sada smatra jednim od najkontroverznijih sporazuma koje je Evropska unija potpisala u poslednjih nekoliko decenija.
