Kad se povede priča o “najsjajnijim” domaćim ostvarenjima, svi imamo onaj isti refleks: “ma znam ja te klasike”. Ali tek kad kreneš redom, shvatiš da je ovo mali test ukusa, sećanja i hrabrosti da ponovo pogledaš film bez žurbe. Jer neki nas nasmeju do suza, neki zabole, a neki samo tiho ostanu u glavi danima.
Ako želiš jednu večernju maraton-varijantu koja stvarno ima smisla, ovo je sedmorka koja se najčešće vrti po listama i preporukama: “Ko to tamo peva”, “Maratonci trče počasni krug”, “Balkanski špijun”, “Otac na službenom putu”, “Skupljači perja”, “Lepa sela lepo gore” i “Rane”. U tih sedam stane i komedija i gorčina, i naš humor “na ivici”, i istorija koja se ne objašnjava nego oseća.
Najbolje u celoj priči je što ovi filmovi ne traže predznanje — traže samo da im daš pažnju. Ako si ih gledao davno, probaj ponovo: rečenice zvuče drugačije, detalji iskaču, a scene dobiju novo značenje. A ako neki nisi, eto najlakšeg pitanja za društvo: “Koji ti je ostao za kraj — i zašto baš taj?”
