U Južnoj Dakoti, među borovima Crnih brda, vazduh miriše na smolu i prašinu. Put se penje mirno, kao da vas namerno usporava, i baš tada, bez velike najave, pojavi se planina koja nije samo planina. Pred vama se otvara ogromna stena u kojoj se polako rađa lik Ludog Konja – ratnika na konju, izrezbarenog u samoj utrobi kamena. Nema tu one muzejske distance: osećate se sitno, ali ne poniženo, već nekako pravilno postavljeno u odnosu na vreme.
Ovaj spomenik ne liči na druge, jer nije završen. I možda nikada neće biti. U tome je njegova posebna težina: dok gledate obrise lica i grudi konja, shvatate da prisustvujete procesu, a ne gotovom prizoru. U posetilačkom centru čitate i slušate o čoveku koji nije tražio da mu se podigne spomenik, niti je želeo da ga fotografišu. Ludi Konj je, kažu, verovao da se čovek ne meri time koliko se vidi, nego koliko ostaje uspravan kad je najteže. Njegova najpoznatija rečenica ovde se prenosi tiho, gotovo kao molitva: „Moja zemlja je tamo gde su sahranjeni moji preci.“
Ispod te stene, meni — čoveku iz Srbije — misli same krenu ka našem jeziku, našim ranama i našoj upornosti da se sećamo. Ovaj monument nije samo američka atrakcija, niti takmičenje u veličini. On je razgovor o dostojanstvu, o tome da identitet nije ukras nego koren. Kada sam odlazio, nosio sam utisak da planina i dalje radi, neumorno i sporo, kao da namerno odbija brzinu sveta. Neke priče, izgleda, moraju da traju dugo da bi bile istinite.
