U Parizu 12. veka, u vremenu kada su razum i vera često bili u sukobu, rodila se jedna od najpoznatijih ljubavnih priča zapadne civilizacije — priča o filozofu Abelar(u) i njegovoj učenici Eloizi. Njihova veza nije bila samo romansa, već sudar strasti, intelekta i društvenih zabrana, čije posledice nisu uništile ljubav, već su je pretvorile u legendu.
Pjer Abelar bio je intelektualna zvezda svog doba — briljantan, samouveren i provokativan. Njegova predavanja privlačila su studente iz cele Evrope.
Eloiza, znatno mlađa, bila je izuzetno obrazovana za ženu tog vremena: govorila je latinski, grčki i hebrejski, poznavala filozofiju i teologiju. Njihov odnos započeo je kao intelektualno savezništvo, ali se brzo pretvorio u strast koja nije mogla ostati skrivena.
Tajna veza uskoro je razotkrivena. Eloiza ostaje trudna i rađa sina kome daju ime Astrolab — simbolično, po naučnom instrumentu, kao znak vere u znanje i razum. Da bi ublažio skandal, Abelar se potajno ženi Eloizom, ali ona se tome opire: brak, po njenom mišljenju, uništava filozofa, sputava um i pretvara ljubav u društvenu obavezu. Ipak, brak se sklapa — i time počinje tragedija.
Eloizin ujak Fulber, osećajući se poniženo i prevareno, organizuje brutalnu osvetu. Jedne noći, Abelar biva napadnut i osakaćen. Taj čin nije samo fizička kazna, već simbolično uništenje njegove muškosti, ponosa i javnog ugleda. Posramljen, Abelar se povlači u manastir. Eloiza, protiv svoje volje, odlazi u samostan. Ljubavnici su razdvojeni — zauvek.
Ali tu se priča ne završava. Njihova prava ljubav tek tada dobija svoj konačni oblik — u pismima. Prepiska Abelara i Eloize smatra se jednim od najpotresnijih svedočanstava emotivne iskrenosti u istoriji. Eloiza otvoreno priznaje da ne žali za grehom, već za izgubljenom bliskošću; da joj je draži Abelar kao ljubavnik nego kao zakoniti suprug; da bi radije bila njegova miljenica nego carica sveta. Abelar, s druge strane, pokušava da ljubav prevede u duhovni ključ, da strast zameni pokajanjem, ali ni on ne uspeva da pobegne od sećanja.
Zanimljivo je da njihova pisma ruše mit o srednjem veku kao dobu bez emocija. Naprotiv — Eloiza piše sa psihološkom dubinom koja deluje savremeno, gotovo modernistički. Ona postavlja pitanja o ženskoj želji, identitetu, slobodi i ulozi žene u svetu kojim vladaju muškarci i crkva.
Abelar i Eloiza nikada više nisu bili zajedno, ali su sahranjeni jedno pored drugog. Njihova grobnica danas stoji kao simbol ljubavi koja nije bila srećna, ali je bila istinita. Priča o njima preživela je vekove ne zato što su pobedili, već zato što su platili cenu — i ipak nastavili da vole, rečima, mislima i pismima.
To je ljubav koja nije imala srećan kraj, ali je imala glas.
I taj glas se i dalje čuje.
