Jesen 1915. u Srbiji nije ličila na povlačenje, već na zatvaranje obruča. Posle novog napada Centralnih sila, nemačko-austrougarske trupe prelaze Dunav 6. oktobra 1915, a bugarska ofanziva počinje 14. oktobra, presecanjem pravaca ka jugu i pokušaja spajanja sa saveznicima kod Soluna. Tada je srpska Vrhovna komanda shvatila najgore: ako ostane, rizikuje opkoljavanje; ako se preda, nestaje i vojska i država.
U danima koji slede, priča se seli na Kosovo. U svedočenjima o sednicama Vrhovne komande navodi se dramatičan predlog vojvode Živojina Mišića da se na Kosovu udari „odsudno”, pa makar to bilo poslednje. Ali realnost je bila surova: municije je ponestajalo, vojska je već bila iznurena od 1914. i epidemija, a pravci snabdevanja su pucali. Zato 23. novembra 1915. državni i vojni vrh donosi odluku o povlačenju preko Crne Gore i Albanije ka Jadranu, sa jednim ciljem: da se vojska iznese, obnovi i vrati.
Povlačenje nije bilo jedna staza, već više reka ljudi. Vrhovna komanda određuje tri glavna pravca. Prvi ide iz Peći kroz Rugovsku klisuru ka Andrijevici, pa dalje preko Podgorice do Skadra. Drugi se spušta iz Prizrena preko oblasti Ljuma ka albanskim bespućima i obali oko Drača. Treći, „lakši na papiru”, vodi preko Struge i Debra ka Elbasanu. U kolonama nisu bili samo vojnici: povlačila se i vlada, i ranjenici, i desetine hiljada civila, čak i austrougarski zarobljenici koje je Srbija vodila ka saveznicima, kao dokaz da država još diše.
A onda dolazi zima, ona balkanska koja ne prašta grešku: sneg, led, glad, tifus, promrzline. Često se zaboravlja da je to bila i logistička katastrofa: stoka i konji su posustajali, a artiljerija je morala da se ostavlja, uništava ili sakriva, jer nije bilo ni puteva ni snage da se sve izvuče. U mnogim zapisima ostao je motiv kralja Petra I Karađorđevića, starog i bolesnog, koji ipak ide sa vojskom, kao simbol da se ne napušta narod — ma koliko to zvučalo kao legenda, u tim danima simboli su držali kolone na okupu.
Na albanskom primorju, u okolini Skadra, pokazalo se da nema uslova ni za odmor ni za snabdevanje. Ministarstvo odbrane Srbije u svom istorijskom pregledu naglašava da na severu Albanije nije mogla da se organizuje popuna i uredno snabdevanje, pa je od saveznika zahtevana evakuacija. Pominje se i ključan detalj: regent Aleksandar obraća se ruskom caru Nikolaju II, a tek posle te intervencije saveznici ozbiljnije pristupaju snabdevanju i odluci gde će vojska biti prebačena.
Evakuacija je sama po sebi bila drama. Luka u San Đovani di Medui nije mogla da primi veće brodove, pa se odlučuje da se glavnina kreće ka Valoni, pogodnijoj za ukrcavanje. Prve evakuacije najtežih bolesnika za Bizertu kreću 4. januara 1916, a potom, kada se saveznici usaglase da glavnina ide na Krf, ukrcavanje postaje masovno. Ministarstvo odbrane navodi da je poslednji srpski vojnik evakuisan 5. aprila 1916, i daje precizne brojke transporta: oko 136.000 vojnika, oko 10.000 konja, više od 22.000 tona materijala i 50 teških artiljerijskih oruđa. Isti izvor objašnjava i zašto se brojke razlikuju: italijanski podaci i podaci srpske Vrhovne komande iz 1916. nisu isti, pa su procene o ukupno prebačenima predmet rasprava i danas.
Na Krfu i ostrvcetu Vido završava se put, ali ne i stradanje. Tamo počinje oporavak, trijaža, bolnice, i ona tišina koju je Milutin Bojić pretvorio u pesmu „Plava grobnica”. Odatle će se srpska vojska, preobučena i naoružana, vratiti na front — i zato se prelazak preko Albanije pamti kao najteža škola opstanka: država nije sačuvana na papiru, nego u koloni koja je hodala.
S.B.
