Kad god Zapad brani vrednosti, zamiriše nafta
Postoji jedna stara geopolitička slučajnost koja se uporno ponavlja: gde god se iznenada otvori pitanje demokratije, ljudskih prava i svetskog mira, često iza toga viri nafta, gas…
Zvuči cinično.
Zato rat protiv Irana ne posmatram kao izolovan vojni događaj. On je deo mnogo veće operacije preraspodele globalne moći. Iran je ovde meta, ali nije jedina. U pozadini stoje Izrael, Venecuela, Rusija, Kina i stara želja velike sile da kontroliše resurse od kojih zavisi čitava planeta.
Drugim rečima: ovo nije samo rat. Ovo je nova podela energetske mape sveta.
Iran nije problem. Iran je raskrsnica.
Da bi se razumela uloga Irana, dovoljno je pogledati kartu sveta.
Iran nije važan samo zbog ogromnih rezervi nafte i gasa. Njegov značaj dolazi iz činjenice da se na njegovoj teritoriji presecaju ključne energetske i logističke rute sveta.
Iran se nalazi između:
- Persijskog zaliva
- Hormuškog moreuza
- energetskih tokova prema Aziji
- bezbednosne arhitekture Bliskog istoka
- interesa Amerike, Izraela, Rusije i Kine
Iran je, praktično, čep na boci svetske energetike.
Ko kontroliše pritisak na Iran, utiče na cenu energije. Ko utiče na cenu energije, utiče na industriju. A ko utiče na industriju, utiče i na političku stabilnost svih država.
Zbog toga priča o nuklearnom programu jeste važna, ali ona je samo paravan ovog sukoba. Ispod te teme nalazi se mnogo ozbiljnije pitanje: ko će kontrolisati energetske tokove 21. veka.
Pravo na sopstveno bogatstvo je da nemaš pravo
Da bi se razumelo zašto je Iran danas u centru svetskih tenzija, treba se vratiti nekoliko decenija unazad.
Do 1979. godine Iran je bio monarhija kojom je vladao šah – saveznik Zapada. Sedamdesetih godina zemlja je izgledala prilično moderno: univerziteti, zapadna moda, restorani, žene bez obaveznog hidžaba.
Ali ispod sjaja raslo je nezadovoljstvo. Veliki deo profita od nafte završavao je u rukama zapadnih kompanija. Prema procenama iz tog vremena, Iranci su dobijali oko 9% ukupnog profita, dok je ostatak odlazio stranim korporacijama.
Rezultat tog nezadovoljstva bila je Islamska revolucija 1979. godine. Šah je svrgnut, a Iran je postao Islamska republika.
Od tog trenutka odnos Irana i Sjedinjenih Država prestao je da bude običan diplomatski spor. On je postao sukob dva različita modela kontrole resursa.
Jedan model polazi od ideje da globalni resursi moraju biti deo međunarodnog sistema tržišta i kontrole. Drugi insistira na tome da država koja sedi na resursu ima pravo da ga koristi prema sopstvenim interesima.
U toj napetosti između geopolitike i ekonomije nastala je današnja kriza.
U februaru 2026. godine održani su pregovori u Ženevi između Irana i zapadnih zemalja. Delovalo je da diplomatija ima šansu. A onda, usred pregovora, Sjedinjene Države i Izrael započinju masovno bombardovanje iranskih ciljeva.
Zvanično, mete su nuklearni objekti duboko u Iranu.
Odgovor Irana i „osovina otpora“
Iran je svestan da je obaranje modernih aviona izuzetno teško. Zato odgovara indirektno. Napadi se usmeravaju na američke saveznike u regionu. Zbog toga su u nekim scenarijima meta postali i gradovi poput Dubaija.
Poruka je jednostavna: ako sa vaše teritorije poleću avioni koji napadaju Iran – i vaša infrastruktura može postati vojni cilj.
Sada, zvanično, sve arapske zemlje Persijskog zaliva više ne proizvode naftu. Poslednji je bio Irak. Juče Saudijska Arabija.
A znate gde se sada nalaze sve svetske zalihe nafte koje se zaista mogu kupiti?
Tačno – u Venecueli. 303,8 milijardi barela nafte.
A pogodite ko je privremeni predsednik Venecuele? Naravno, riđi đed Donald Tramp, koji je u svom poslednjem tvitu rekao da je za pregovore kasno – sada je već gotovo. Nakon toga, naravno, skočio je dolar u odnosu na evro. Sada preostaje samo da sačekamo nekoliko meseci dok se ekonomije vodećih zemalja proizvođača nafte ne uruše, dok evropska ekonomija – koja zavisi od gasa i nafte – ne počne da posrće, i dok svi ne krenu da mole Rusiju, koja je pod sankcijama, ili Sjedinjene Države. Ko je znao za ovaj „genijalan plan“?
Venecuela: obrazac koji se ponavlja
Ako se vratimo na pošetak godine, hapšenje Madura. Pitali smo se šta ovo bi?
Međutim, sada kada se pogleda malo šire, Venecuela postaje zanimljivija iz jednog sasvim praktičnog razloga.
Šta mislite, kog?
Pa, normalno, nafta – najveće rezerve na svetu su upravo u Venecueli. Ali postoji mali problem: ta nafta je izuzetno teška (gusta), gotovo poput katrana. To znači da njena prerada nije jednostavna. Gle čuda, Američke rafinerije su projektovane upravo za takvu naftu. Problem je što SAD trenutno proizvode mnogo lakog škriljčnog ulja koje nije pogodno.
Rešenje? Mešanje.
Teška venecuelanska nafta mora da se meša sa lakšom naftom kako bi proces prerade funkcionisao.
I tu se pojavljuje – Iran.
Godinama je Iran isporučivao lakšu naftu Venecueli kako bi se omogućila prerada.
Drugim rečima, politika ponekad nema mnogo veze sa ideologijom. Ponekad je stvar hemije.
Iran i Venecuela u tom smislu predstavljaju različite tačke iste logike.
Rusija: strategija čekanja
Evropa je objavila da će za mesec dana potpuno prestati da koristi ruske energente. Putin je odgovorio: zašto čekati mesec dana – hajde da to uradimo odmah. Istovremeno je naložio vladi da preusmeri izvoz ka drugim tržištima, prvenstveno ka Aziji.
Paradoks je da se baš u trenutku kada počinje eskalacija na Bliskom istoku i rast cena energije, u Evropi ponovo otvara pitanje gasovoda i energetskih veza sa Rusijom.
U ovoj priči Rusija ne nastupa kao direktni učesnik sukoba, već kao država koja pažljivo koristi posledice globalne nestabilnosti. Za Moskvu svaka kriza koja podiže cenu energenata i destabilizuje tradicionalne trgovinske rute predstavlja stratešku priliku.
Jedan od ključnih projekata ruske politike je razvoj Severnog morskog puta — arktičke rute koja povezuje Aziju i Evropu i značajno skraćuje transport u odnosu na klasične pomorske pravce. Duž obale Arktika, od Murmanska do Čukotke.
Put iz Kine u Evropu preko Sueckog kanala dug je oko 20.000 kilometara. Preko Arktika je oko 7.000 kilometara kraći. Nekada je ovaj put bio otvoren samo leti. Danas funkcioniše tokom cele godine zahvaljujući ruskoj floti nuklearnih ledolomaca.
Kako nestabilnost raste na Bliskom istoku, alternativni transportni pravci postaju sve važniji. U tom kontekstu Rusija dobija dodatni značaj kao država koja kontroliše jednu od mogućih novih globalnih ruta trgovine.
Putinova strategija u velikoj meri se zasniva na strpljenju. Umesto direktnog sukoba, Moskva često koristi situacije u kojima druge sile troše politički i ekonomski kapital.
Zaključak: ratovi za vrednosti ili za resurse
Na kraju, pravo na sopstveno bogatstvo u modernom svetu zaista znači da nemaš pravo da njime samostalno raspolažeš. U ovoj novoj podeli karata, ideologija je samo maska, a moralne vrednosti su jeftina valuta kojom se kupuje javno mnjenje. Istinska moć ostaje tamo gde je oduvek i bila – u barelu nafte, kubiku gasa i kontroli puteva kojima oni putuju. Dok velike sile crtaju nove granice svojih energetskih imperija, Evropi ostaje samo da plati račun ove tranzicije.
Svet se odavno ne deli na dobre i loše momke. Deli se isključivo na one koji kontrolišu energiju i one koji će morati da rasprodaju sopstvenu budućnost da bi preživeli. Ideologija je tu samo kao anestezija za mase, dok se tenkovima i bombama iscrtavaju nove, naftovodne granice.
I hvala Bogu, dok se svet davi u geostrateškom katranu, Srbija je konačno dočekala svoj istorijski luksuz: da iz duboke senke sopstvene malenkosti samo nemo prati kako se veliki proždiru, nadajući se da nas, dok se mapa sveta ponovo crta, niko neće primetiti ni kao fusnotu u velikoj podeli plena.
