Dok su Minhen i Madrid goreli u plamenu epskih preokreta, London je svedočio „ružnom pačetu“ četvrtfinala Lige šampiona, gde je Arsenal protiv Sportinga (0:0) odigrao partiju koja se može opisati samo kao pobeda pragmatizma nad estetikom.
Mikel Arteta je uspeo u onome što je bio primarni cilj – Arsenal je u polufinalu elitnog takmičenja. Ipak, način na koji je taj uspeh ostvaren ostavlja gorak ukus u ustima svakog ljubitelja fudbala. Tobdžije su, nakon prednosti iz Lisabona, odlučile da u revanšu ne rizikuju apsolutno ništa, pretvorivši meč u „uspavanku“ kakva se retko viđa u ovoj fazi takmičenja. Statistički podatak o samo jednom udarcu u okvir gola u prvom poluvremenu, i to onom Martina Zubimendija, najbolje oslikava nemoć i nedostatak ambicije lidera Premijer lige da dotuče rivala.
Sporting je, s druge strane, plesao po ivici istorije. Nikada „lavovi“ nisu bili u četiri najbolja, a večeras ih je od tog sna delila samo stativa koju je u 42. minutu pogodio njihov napadač iz Mozambika. Taj volej udarac bio je jedini trenutak istinske drame u moru bezidejnosti. Arteta je svesno povukao tim u nisku zonu, dozvolivši Portugalcima da kombinuju, što je izazvalo zvižduke i nevericu čak i kod najvernijih navijača na „Emirejtsu“. Predstojeći okršaj sa Atletiko Madridom i Dijegom Simeoneom sada dobija novu dimenziju – biće to sudar dva majstora destrukcije, a posle viđenog u Londonu, teško je očekivati fudbalski praznik.
M.M.
