BEOGRAD – Predsednik SNS-a Miloš Vučević objavio je autorski tekst koji prenosimo u celini.
Ovih dana pojedini mediji pre svega oni drugosrbijanski, objavili su u trijumfalističkom tonu, tekst optužene političke aktivistkinje Mile Pajić, pod nazivom: Kako si nas uništio, Karadžiću Vuče“.
Sam tekst, posmatran sa stanovišta stila i argumentacije, realno je u domašaju nesvršenog studenta, proizašlog iz laboratorije kadrova jednog, po mnogo čemu sumnjivog doktora nauka i još sumnjivijeg profesora, koga je govor mržnje protiv države u kojoj živi „proslavio“, a koji nam je poznat kao Dinko Gruhonjić. Kakav mentor takav i student! U samom stilu pisanja, vidi se nesumnjiv uticaj mentora Gruhonjića, ali i celog duha koji je kreiran u krugovima pojedinih profesora sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Dobro je poznata činjenica i pravilo koje godinama važi da oni mladi koji žele da završe žurnalistiku i pritom da se zaposle kao novinari u određenim medijima, moraju proći obuku, odnosno, mentorstvo prof. Dinka. Krug je zatvoren, a fabrika kadrova koja proizvodi nova lica radi punom parom. Još samo par reči o prof. Dinku, koji je dovoljno o sebi sam kazivao sve ove godine, kroz svoje tekstove i medijske nastupe. Pomenuti profesor, doktorirao je „kao vrlo mlad“, u svojoj 46. godini na neverovatno doktorabilnu temu: Odnos novinarskih žanrova na tradicionalnom radiju i radiju na internetu“. „Ovaj naučni radnik, primera radi, objavio je rad (ne mogu reći ni stručni, ni naučni), pod nazivom: Politički grafiti ekstremnog nacionalizma kao propagandni mediji u Novom Sadu, Evropskoj prestonici kulture“. Komentar je suvišan.
Na zvaničnoj internet prezentaciji Filozofskog fakulteta u Novom Sadu – odsek Žurnalistika, stoji da pomenuti profesor koji se naučno bavi grafitima, na ovim studijama ispituje čak na 10 predmeta! Nisam siguran da ovakav primer postoji još negde u Evropi, a kamoli u Srbiji. Naravoučenije – ko želi da diplomira na ovom fakultetu, realno ne može da izbegne prof. Gruhonjića, a da mu se ne umeša u životne planove. Lakše je da mu se pridružite i to dobro pokazuje optužena studentkinja i politička aktivistkinja Mila Pajić (i još mnogo tzv. nezavisnih novinara iz Gruhonjićeve plejade), koja je sprovodila u delo zamisli svoga mentora. Još ako možete nešto i da zaradite od toga, to je onda milina, doduše ne Božija, pošto u tom svetu drugova i drugarica Boga nema. Sve u svemu, optužena Pajić imala je i još uvek ima, mada sve manju upotrebnu vrednost, a sve po zamisli prof. Gruhonjića. Imenovani profesor je procenio da je revoluciji potrebna heroina, poput nekada mladih partizanki, pa je smela i ratoborna, tada samo koleginica Pajić, bila idealna za tu ulogu. Budući da od marta prošle godine koleginica Pajić nije akter pokušaja revolucije, ona svakako prestaje da bude faktor bilo čega u blokaderskom pokretu, odnosno na nju se i ne računa više. Ona je igrala samo jedno leto. Dolaze druge Mile iz Dinkove laboratorije.
Da optužena Pajić nije ni heroina ni mlada partizanka, dokaz je upravo ova jadna i za žaljenje situacija. Optužena Pajić danas se nalazi u egzilu i za njom je raspisana nacionalna poternica u vezi sa krivičnim delom iz člana 309 Krivičnog zakonika. Drugim rečima, nedostupna je organima gonjenja Republike Srbije i možda će joj se suditi u odsustvu. Beg u susednu, gle čuda Hrvatsku, stvar čini dodatno sumnjivom u pogledu odgovornosti optužene Pajić. Za njenu sudbinu, njeni se nalogodavci iz reda profesora, koji su zapravo stvarne vođe pobune adolescenata, nisu mnogo potresli. Gurnuli su decu da ostvaruju njihove političke i ekonomske ciljeve, opet ko zna za čiji račun.
No vratimo se samome tekstu koji je u svim drugosrbijanskim medijima, trijumfalno objavila optužena politička aktivistkinja Mila Pajić (koja očigledno ne shvata da dobija samo mrvice sa stola sujete, kukavičluka i gordosti svojih profesora). Iako sam nakon čitanja ovih redova osetio potrebu da ove užasne uvrede, izrečene na račun svega srpskog, prokomentarišem upuštajući se u činjenice i literaturu, ipak sam posle drugog čitanja teksta (pošto prvi put nisam verovao šta sam pročitao), shvatio da je to uzaludan posao. Deca imaju pravo na svoje mišljenje, koliko god ono bilo pogrešno.
Samo deca, kao ni svi ostali, nemaju pravo da čine krivična dela. To su zaboravili da kažu optuženoj aktivistkinji Pajić njeni profesori Gruhonjić i drugi poput veselog Kišjuhasa.
Valja ipak napomenuti da bolno neznanje i uznemirujući stepen neobrazovanosti, koji tako snažno proizlaze iz teksta jedne studentkinje, ukazuju na duboku i zaista iskrenu uverenost autorke u izvrsnost sopstvenih reči, na svojevrsno samooduševljenje jednostavnošću i očiglednošću „istina“ o kojima se zbori. Ona nema dileme u svojim stavovima i ne ostavlja prostor da malo porazmisli, ne daj Bože da možda i greši. Utisak je kada se tekst pročita, da se radi o jednom galimatijasu nepovezanih misli, lišenih zaključaka, kauzalnosti, pa u krajnjoj liniji i smisla. Možda je najpravilnije reći da se ovde radi o jednom potpunom neznanju i deficitu osnovnog obrazovanja, pa čak i odsustvu elementarnog poštovanja (da ne kažem mržnji), koja uvek ide sa neznanjem ruku podruku.
Stoga ovaj tekst valja posmatrati kao indikator, kao lakmus papir na osnovu koga možemo proceniti stepen odsustva bilo kakve forme kritičke misli, bazičnog zdravog razuma i minimalnog istorijskog, antropološkog, etnološkog, politikološkog, sociološkog, filozofskog i svakog drugog obrazovanja kod onih, koji ga sa bilo kakvim prividom ozbiljnosti uopšte razmatraju i prihvataju. Jer, sasvim je dovoljno čak i usputno konsultovati literaturu koja obrađuje pitanja nacionalnog identiteta, tradicije i duhovnog nasleđa, kolektivnog pamćenja, kulture sećanja, izgradnje nacija, značaja mitova i drugih fenomena i procesa od značaja za razumevanje istorije, stvarnosti i političkog života, kojih se autorka tako površno, plitko, infantilno i potpuno stihijski dotiče u svom tekstu, da bi se razumela dubina nedoraslosti, nespremnosti i nekompetentnosti dotične studentkinje za bavljenje ovim temama. Posledično, i njenog mentora. Konačno, poznavanje makar elementarne nacionalne istorije, čini se već na osnovnoškolskom nivou, nužno rezultira podsmehom i intenzivnim osećajem popularnog „susramlja“, odnosno „krindža“ kako bi mlade generacije rekle, posle čitanja ovog morbidnog štiva. Ali opet kažem dobro je da je ovo, kao i sva dela Dinka Gruhonjića napisano i objavljeno. Sada zaista svi mogu da se uvere u stavove ovog dvojca i neće posle moći da kažu nismo znali. Evo ga Urbi et Orbi proglas mržnje.
Tekst nam, dakle, ništa kvalitetno ne može reći o autorki, sem da se radi o krajnje ispodprosečno obrazovanoj osobi srednje stručne spreme sa jasno izraženom sklonošću ka grotesknoj pretencioznosti i ni u čemu utemeljenoj, karikaturalnoj oholosti u promišljanju. Međutim, ovaj skup nasumičnih i proizvoljnih stavova o nacionalnoj istoriji, kulturi i identitetu, može nam poslužiti kao vrstan instrument za samoidentifikaciju ideoloških, lobotomiziranih kvaziintelektualaca u našem društvu. Naime, izvesno je da je svako ko u haotičnom izlivu neutemeljenih stavova, paušalnih ocena, besmislenih analogija i nepotkrepljenih zaključaka jedne studentkinje, vidi išta vredno pažnje, u suštini ili je poražavajuće neobrazovan, neuk i neprosvećen ili nešto neuporedivo gore od toga – žrtva duboke samoobmane, utemeljene u patološkom narcizmu i kultu postmodernog idolopoklonstva, kao i neoboljševizmu. U tom smislu, tekst se mora iskreno pohvaliti, kao izvanredan instrument dobrovoljnog razotkrivanja onih, koji se u suštini ne mogu ozbiljno shvatati u bilo kakvoj formi diskusije odraslih. Stoga hvala političkoj aktivistkinji Mili Pajić, koja je sa nekoliko pasusa uništila privid ozbiljnosti i relevantnosti „intelektualne elite“ savremenog srpskog društva.
Svaki put se ponovo iznenadim sa kolikom mržnjom pojedinci iz roda našega, gledaju na Srbiju i Srbe. Jasno je da su to stavovi jedne anarholiberalne, jugoslovensko – boljševičke ideologije i jasno je da je osnovne pravce tog delovanja zadao mentor profesor Gruhonjić. Ali da kneza Lazara, Kosovsku bitku i Vuka Karadžića dovodiš u vezu sa silovanjem, paljenjem i ubijanjem i devedesetim godinama, to je zaista bogohulno. Da optužiš svoj narod da je neku zemlju natopio krvlju, da su ti odvratni svi srpski običaji, čak i kad se ti isti Srbi rađaju i prave svadbena veselja, e to je već za razgovor i posmatranje od onih koji su se za to školovali. To ukazuje na mržnju prema svom narodu i svojoj državi i realno, zašto se onda protiv iste tako omražene zemlje ne bi izvršilo krivično delo – Pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Mržnja je svakako početak pretpostavke izvršenja krivičnog dela bilo koje vrste.
Ovo je mržnja gruhonjićevskog tipa. Možda o tome treba da razmisle svi oni koji su jurišali u obojenoj revoluciji na svoju sopstvenu državu Srbiju, na svoju policiju, vojsku i crkvu. Kada su rušili i fekalijama polivali Gradsku kuću u Novom Sadu, kada su palili ljude u stranačkim prostorijama SNS i kada su sa barjacima sa likom Gospoda i spasa Isusa Hrista, jurišali na taj isti Filozofski fakultet, kada su sa zemljom sravnili mrske traktore u Beogradu, kada su sa Piculom, koji na godišnjicu „Oluje“ objavljuje svoju sliku sa šmajserom, seireći nad srpskom tragedijom, pravili planove o revoluciji i kada su u zanosu te iste revolucije izmanipulisani, slično kao i nekada u carskoj Rusiji za vreme Oktobarske revolucije, izvikivali – sva vlast plenumima! Neka se svako od nas pred ogledalom pogleda da bi jednom za svagda sami sa sobom raščistili da li ćemo braniti
Srbiju ili ćemo je rušiti. To je jedina linija podele. Samo to i ništa više!
Mene da vode ne mogu ni Gruhonjić ni optužena Pajić. Mene će uvek voditi Srbija! Ostaje mi da molim narod naš i Gospoda Boga da ostane narod Lazara i Svetog Save. Da se diči svojom ćirilicom, da se rađa i na svadbama veseli i da ostane to – narod srpski. Sve ostalo je naš potpuni haos i nestanak. Oprosti im Bože, ne znaju šta rade.
