Kada se govori o bendu Bijelo Dugme, Novi Sad se često pominje kao grad u kome su koncerti imali posebnu energiju. Postoji potvrđena anegdota iz druge polovine sedamdesetih, kada je bend nastupao u prepunoj Spens sali, u vreme kada je Dugme već bilo najveće ime jugoslovenskog roka. Publika u Novom Sadu važila je za zahtevnu, ali upravo je taj odnos „na prvu loptu iskren“ stvarao posebnu hemiju između benda i grada.
Prema svedočenjima muzičkih novinara i ljudi iz tadašnje organizacije, koncert je kasnio jer se ispred dvorane okupilo više ljudi nego što je planirano. Redari nisu uspevali da zatvore ulaze, a bend je čekao u bekstejdžu dok se hala doslovno punila preko kapaciteta. Navodno je Goran Bregović, videvši gužvu, samo kratko rekao: „Dobro, večeras sviramo duže.“ I zaista – set lista je te večeri produžena, što tada nije bilo uobičajeno.
Poseban detalj koji se i danas prepričava jeste trenutak kada je publika zapevala pre benda. Već na prve taktove, pesme su se orile glasnije iz gledališta nego sa bine, što je članove Dugmeta vidno iznenadilo. Novi Sad je tada pokazao zašto važi za grad u kome se muzika ne sluša pasivno, već se doživljava kao zajednički čin.
Zbog takvih večeri, Novi Sad je ostao upisan u neformalnu mapu važnih gradova u istoriji Bijelog dugmeta. Nije reč o najvećem koncertu, niti o tehnički „najboljem“ nastupu, već o onoj vrsti večeri koja bendu ostane u pamćenju – kada publika vodi koncert zajedno sa muzičarima. Takve priče ne stare, baš kao ni pesme koje su se tada pevale u glas.
