Ponekad ogroman poljoprivredni napredak počinje u biljci koju većina ljudi nikada nije ni čula. U ovom slučaju reč je o rogolisnici, odnosno hornwortu, grupi biljaka kod koje su naučnici pronašli neobičan proteinski detalj nazvan RbcS-STAR. Taj svojevrsni molekularni “čičak” pomaže da se Rubisko, ključni enzim fotosinteze, organizuje u gustim strukturama u kojima radi efikasnije. U središnjem delu rada o kojem je juče izvestio ScienceDaily jeste ideja da bi isti princip jednog dana mogao da se prenese na useve poput pšenice i pirinča.
Zašto je to važno? Zato što je Rubisko istovremeno jedan od najvažnijih i najnesavršenijih enzima u biljnom svetu. On pokreće vezivanje ugljen-dioksida, dakle sam početak pretvaranja sunčeve energije u organsku materiju, ali to ne radi naročito brzo ni savršeno efikasno. Ako bi se prirodni trik jedne drevne biljne grupe uspešno ugradio u poljoprivredne vrste, dobitak ne bi bio samo akademski. To bi moglo da znači veću efikasnost fotosinteze i bolje prinose u svetu koji sve teže balansira između klimatskih pritisaka, rasta stanovništva i ograničenih resursa.
Takve vesti treba čitati bez preterane euforije, ali i bez potcenjivanja. Neće svako molekularno otkriće postati poljoprivredna revolucija, ali upravo iz ovakvih detalja nastaje budućnost oplemenjivanja biljaka. Nauka o hrani odavno više nije samo priča o njivi i đubrivu, već i o unutrašnjoj arhitekturi ćelije. A kad se jednom pronađe način da se fotosinteza makar malo “pooštri”, posledice mogu biti daleko veće od razmere same biljke iz koje je ideja potekla.
S.B.
