BEOGRAD – Beogradska glumica i producentkinja Bojana Maljević povukla se sa blokaderske studentske liste jer je, kako je sama rekla, morala da se povuče.
Podsećanja radi, ona je pre nekoliko meseci dobila poziv da bude jedna od kandidatkinja na tzv. studentskoj listi. Međutim, ni niški, ni beogradski univerzitet nisu bili za to pa je tako niški stavio „veto“ na njenu kandidaturu a beogradski se usprotivio da ona bude kandidat.
Pismo Bojane Maljević preneto u celosti:
„Drage studentkinje i studenti, Poštovane koleginice i kolege, Želim da vam se zahvalim na poverenju koje ste mi ukazali pre nekoliko meseci, kada ste me pozvali da budem jedna od kandidatkinja na studentskoj listi. Taj poziv sam prihvatila, uz čast i svest o velikoj odgovornosti koju nosi. Nisam znala da li veću odgovornost osećam kao glumica i producentkinja, aktivistkinja, ili kao profesorka univerziteta.
Verovala sam da ćete zajedno sa izabranim kandidatima nastaviti da udarate temelje borbe koja je u mnogima probudila nadu da je moguće graditi drugačiju političku kulturu u Srbiji. Nismo bili uz vas jer ste ponudili nove ljude, nove vođe, pa čak ni novu ideologiju. Već novi način razmišljanja o politici. Pokazali ste da se poverenje gradi uz solidarnost, otvorenost i doslednost; da želite da politiku vratite pravilima i odgovornim ljudima. Okupili smo se oko jednostavne ideje: da institucije moraju da rade svoj posao; da onaj koji nije nadležan – ne treba da se pita; da odgovornost mora da postoji i da niko nije iznad zakona. Naročito ne oni kojima su ruke krvave. Ali postoji trenutak u svakoj revoluciji kada ona prestane da se bori protiv starog sveta i počne da uređuje sopstveni. Taj trenutak je mnogo važniji od same revolucije.
Setite se tog trenutka u vašim redovima. Jer nije teško prepoznati autokratiju kada je gledaš preko puta sebe. Teško je prepoznati njene obrasce kada se, iz najboljih namera, počnu ugrađivati u sopstvena pravila. I tu počinje zanimljiv deo priče. Jer politika je čudna stvar. Toliko je dugo kvarila ljude da čovek na kraju poveruje da se od nje može odbraniti jedino tako što nikome neće verovati – čak ni sopstvenim predstavnicima. Pa nastaju izjave. Pa garancije. Pa moralne obaveze. Pa automatske ostavke, iako su u suprotnosti sa zakonom. Pa Izjave za koje se kaže da nisu pravno obavezujuće, ali se očekuje da ih shvatimo kao politički obavezujuće. Pa veto. Pa još jedan veto. Pa kontinuiran trajni veto. Pa kontrola kontrole. Pa procedura za proceduru. Pa pravilnik kojim se uređuje pravilnik.
I odjednom shvatiš da si napisao više stranica o tome kako ćeš kontrolisati sopstvene ljude nego o tome kako ćemo da menjamo vlast, da stvaramo zdrave institucije i da gradimo zemlju. To je trenutak kada se čovek zapita: protiv čega se ono beše borimo?
Najzanimljiviji deo cele priče nije čak ni “Izjava kandidata”. Izjavu ćete, kako čujem od studenata svesnih velike greške koja postoji, verovatno popraviti. I navijam za to, iz sve snage – zbog vas. Zato tu izjavu nisam potpisala. Jer nije pametno da tražite od ljudi da potpisuju faktički imperativne mandate koji podsećaju na partijski centralizam protiv kojeg se borimo. Ne može se braniti demokratija mehanizmima koji ograničavaju slobodu mandata i uvode političku disciplinu. To bi se studentskom pokretu obilo o glavu – a ne potpisniku Izjave koja nije pravno obavezujuća, a ni moralno, ako ćemo pravo.
Zato sam čekala da je korigujete. Zbog vas. Najzanimljivije je ono što ostaje kada se svi sporni članovi izbrišu. Ostaje logika. Upravo sa tom “logikom” ne mogu da se složim. A logika iz vaših dokumenata, koja sam detaljno pročitala, kaže: da se poverenje proizvodi kontrolom. Tu počinje problem. Jer poverenje nije proizvod. Poverenje ne nastaje od dovoljno potpisa, dovoljno veta i dovoljno procedura. Poverenje nastaje onda kada nekome date slobodu i pravo da bude odgovoran. Sve drugo je nadzor, kontrola ili još gore: sve ono što želimo da promenimo. Demokratija je, u izvesnom smislu, upravo institucionalizovana vera da slobodan čovek može biti odgovoran. Ako u to ne verujete, onda pravite nešto drugo. Zato prvi veto ima smisla. Ako svi univerziteti u Srbiji prvi put prave zajedničku listu kandidata, sasvim je razumno da svako može da kaže: „Čekajte, za ovu osobu postoji ozbiljan problem.“
To je provera integriteta kandidata i čuvanje integriteta studentske liste. Nemam nikakvu dilemu da zajednička lista više univerziteta treba da prođe kroz jednokratnu proveru integriteta kandidata. Takav veto smatram legitimnim i odgovornim mehanizmom zaštite liste. Kada iznenada (od pre neki dan) to postane “trajni veto”, on prestaje da proverava integritet. Postaje mehanizam političke kontrole. Počinje da oblikuje ponašanje. A to je sasvim druga stvar. To nije samo proceduralna razlika. To je razlika između dva potpuno različita modela politike.
Kandidat koji zna da u svakom trenutku može ponovo biti predmet veta neće razmišljati samo o tome šta smatra ispravnim, već i o tome šta je politički bezbedno da kaže ili uradi. Takav sistem prirodno podstiče konformizam. Ne zato što su ljudi loši, nego zato što tako funkcionišu sistemi stalne kontrole.
Oni ne proizvode slobodne i odgovorne predstavnike. Proizvode oprezne predstavnike, ali ne u pozitivnom smislu. Tako nastaje autocenzura. Razlika između “prvog” i “trajnog” veta nije samo u vremenu kada se primenjuju. Prvi veto štiti listu. Trajni veto štiti političku većinu unutar liste i sve koji žele listu da kontrolišu. Trajni veto stvara podsticaj da se politička lojalnost postavi iznad lične odgovornosti. Ne verujem da se odgovorni ljudi stvaraju stalnim nadzorom i dubokom neizvesnošću. Zbog toga mislim da se kroz ove dokumente provlači jedna politička filozofija sa kojom se ne mogu složiti. U autoritarnom režimu u kom živimo gradite kontrolu, kojoj granice nisu poznate a istovremeno ne postoji nikakva zaštita integriteta samih kandidata. Verujem da se poverenje gradi drugačije – izborom ljudi od integriteta, slobodom odgovornog odlučivanja i izgradnjom institucija koje će tu odgovornost kontrolisati. Procedure postoje da bi štitile poverenje. Kada pokušaju da ga zamene, prestaju da budu demokratske garancije i postaju instrument političke kontrole.
Paradoks je gotovo savršen. Pokret koji je građane naučio da veruju jedni drugima sada pokušava da se zaštiti od svojih izabranih predstavnika. Pokret koji je tražio slobodne institucije počinje da piše pravila za slobodne ljude, pa će čak time omogućiti i režimu protiv kojeg se borimo – da te ljude na neodređeno vreme još više maltretira. Autoritarni režimi počivaju na pretpostavci da se ljudi moraju stalno kontrolisati. Demokratski sistemi polaze od drugačije pretpostavke: da ljudi moraju biti slobodni da bi za svoje odluke mogli da odgovaraju. Pokret koji je od građana tražio poverenje sada sopstveno poverenje pokušava da zameni kontrolom. I niko u tome nema lošu nameru. Baš u tome i jeste problem. Jer najveće greške retko nastaju iz loših namera. Najčešće nastaju iz straha da će neko izdati, da će preleteti, da nema dovoljno kontrole nad nekim ili da će neko pokvariti ono što ste gradili. Ali demokratija nikada nije bila sistem koji uklanja rizik. Demokratija je sistem koji prihvata da rizik postoji i gradi institucije koje ga ograničavaju. Ako pokušate da uklonite rizik, vrlo lako uklonite i slobodu. A bez slobode nema ni odgovornosti. I na kraju ostane pitanje koje je možda važnije od svih pravilnika zajedno: Šta je bilo ono zbog čega su građani poverovali studentima? Što smo se okupili?
Zbog toga moja osnovna primedba nije usmerena na pojedinačne članove ovih dokumenata, već na princip koji ih povezuje. Poverenje pokušava da se proizvede procedurama i kontrolom. Međutim, verujem da procedure mogu da štite poverenje, ali ne i da ga stvore. Najveća vrednost studentskog pokreta bila je upravo u tome što je građanima pokazao da je moguće da se politika može graditi na poverenju, a ne na strahu. Volela bih da taj kapital niste potrošili upravo u trenutku kada ulazite u politiku. Zbog svega navedenog, kao i zbog toga da mi je za početak veta javljeno pre samo pet dana, donela sam odluku da se povučem iz kandidature za studentsku listu. Ne zato što sam izgubila veru u ciljeve zbog kojih je pokret nastao, naprotiv.
Već upravo zato što verujem da su ti ciljevi previše važni da bi se ostvarivali sredstvima koja sa njima nisu u saglasnosti. Ako sam vas više od godinu i po dana podržavala bez rezerve, onda danas osećam obavezu da kažem ono što mislim. Razočarana sam svime što “vrišti” iz vaših dokumenata a može se objasniti u jednoj rečenici: “Ne verujemo institucijama, pa ćemo problem rešiti tako što ćemo verovati da će svi studenti zauvek ostati moralno besprekorni, a vi (naši kandidati) ste pod stalnom prismotrom, jer ste sigurno isti dok se ne dokaže suprotno”. Nemojte zdravu hrabrost da zamenite unošenjem političkog straha. Iskreno vam želim da uspete. I još više od toga, želim da ipak nekako sačuvate ono zbog čega vam je Srbija poverovala.
Beograd, 13. jul 2026.
Hvala svima na poverenju,
Bojana Maljević glumica, producentkinja i profesorka audio-vizuelne produkcije“
