Autonomna vozila na kopnu već godinama pune naslove, dok se priča o samostalnim plovilima tiše uvlači u stvarnost. U Norveškoj, kako prenosi forskning.no, prve samoupravljačke trajektne linije trebalo bi da krenu već ove jeseni. Međutim, dok spolja sve zvuči kao logičan sledeći korak tehnološkog napretka, ljudi koji zapravo rade na brodovima mnogo su rezervisaniji. U tekstu se navodi da je studija zasnovana na odgovorima 1.009 kapetana i oficira palube identifikovala čak dvanaest velikih razloga zbog kojih je poverenje u ovakva plovila nisko. To ovu temu odmah izvlači iz sfere futurističkog marketinga i spušta je na pravo mesto: među ljude kojima je bezbednost profesija, a ne ideja za konferencijsku binu.
Najzanimljivije u svemu tome jeste što otpor ne dolazi iz tehnofobije, nego iz profesionalnog iskustva. Sumnje se ne vrte samo oko senzora i softvera, već i oko mnogo konkretnijih pitanja: ko preuzima kontrolu kada sve stane, ko evakuiše putnike, kako se rešavaju kvarovi u oluji, koliko je sistem otporan na nepredvidive događaje, i šta se događa sa kompetencijama ljudi kada mašina počne da “misli” umesto njih. U tekstu se izdvajaju i vrlo plastični komentari pomoraca, među njima i onaj da posade postaju trome kada očekuju alarm za baš sve. To je možda i najdublja opaska cele priče. Automatizacija ne menja samo alat, nego i čoveka koji s tim alatom radi. A na moru, gde greška ne ostavlja mnogo prostora za popravni, to je ogromna stvar.
Zato ova jučerašnja norveška priča deluje tako trezveno i korisno. Ne tvrdi da autonomni brodovi nemaju budućnost, ali jasno pokazuje da tehnologija ne prolazi pravi test onda kada dobro radi u prezentaciji, nego kada je prihvate oni koji joj poveravaju život, teret i odgovornost. U tom smislu, problem nije samo da li će brod znati kuda ide, nego da li će ljudi verovati da on to zna i kad vreme bude loše, signal lošiji, a situacija nepredvidiva. Budućnost sa manje posade možda zaista dolazi. Ali more, za razliku od marketinga, ne priznaje polovično poverenje.
S.B.
