Postoji jedna neobična grupa ljudi koja nikada ne dolazi na izbore, ne piše peticije, ne podiže glas i ne može da nas opomene. To su buduće generacije. Ljudi koji će živeti za pedeset, sto ili dvesta godina nemaju način da učestvuju u današnjim odlukama, ali će od tih odluka zavisiti njihov vazduh, voda, gradovi, šume, dugovi, tehnologije i rizici koje im ostavljamo.
Novo istraživanje o kojem piše Phys.org bavi se upravo tim pitanjem: koliko ljudi zaista brinu o onima koji dolaze posle nas i da li javne politike potcenjuju tu brigu. Rezultati sugerišu da građani često imaju više osećaja za budućnost nego što se pretpostavlja u kratkoročnim političkim računicama. Drugim rečima, čovek ne misli samo na svoj račun za struju, platu i sledeći mesec. U njemu postoji i svest da svet ne prestaje njegovom generacijom.
To je važna tema zato što se savremeno društvo često ponaša kao da vreme traje samo do narednog budžeta, mandata ili kvartalnog izveštaja. Klimatske promene, javni dug, obrazovanje, infrastruktura, veštačka inteligencija, nuklearni otpad, pandemijska spremnost — sve su to pitanja koja prevazilaze život jednog političara, jedne vlade ili jedne porodice. A ipak se odluke o njima najčešće donose u kratkom ritmu dnevne politike.
Briga o budućim generacijama ne mora biti apstraktna filozofija. Ona postoji u vrlo običnim postupcima. Kada neko sadi drvo čiju punu krošnju možda neće dočekati, već misli dalje od sebe. Kada roditelj ulaže u obrazovanje deteta, on ulaže u svet koji ne može potpuno kontrolisati. Kada se čuva reka, obnavlja škola, gradi dobar most ili sprečava zagađenje, radi se nešto za ljude koji možda neće znati naše ime, ali će živeti u posledicama našeg izbora.
Za Srbiju je ova tema posebno važna. Često smo navikli da razmišljamo od krize do krize: danas računi, sutra rok, prekosutra izbori, sledeće godine novi problem. Ali društvo koje stalno gasi požare teško može da izgradi nešto što traje. Ako želimo bolje gradove, zdravije reke, sigurnije škole i pametniju privredu, moramo povremeno postaviti pitanje koje ne donosi brz aplauz: šta će od ovoga ostati onima koji dolaze?
Možda buduće generacije zaista nemaju glas u današnjoj raspravi. Ali mi imamo sposobnost da ih zamislimo. A to je možda početak svake ozbiljne odgovornosti.
S.B.
