Nisu sva pića stvorena da se piju brzo i glasno. Neka više liče na sećanje nego na naviku, i upravo tako Guardian juče piše o eaux-de-vie, prozirnim voćnim rakijama koje mogu biti toliko aromatične da, kako naslov kaže, deluju „intenzivno kao parfem”. U centru teksta je britanska destilerija Capreolus, gde Barney Wilczak gotovo opsesivno pristupa pravljenju ovih pića, toliko da je, prema sopstvenoj proceni, pri prvom pokušaju ručno pregledao oko dva miliona malina kako bi odbacio i najmanje nesavršene.
Guardian baš tu pronalazi suštinu žanra: eau-de-vie nije samo alkoholni proizvod, nego vrlo koncentrisana aroma voća i mesta iz kog dolazi. U tekstu se pominje da ovakva pića postoje širom Evrope, od kirša od trešanja u nemačko-austrijskom svetu, preko poire williams u Švajcarskoj, do slivovice na istoku kontinenta i mađarske pálinke. Ali Capreolus je predstavljen kao primer koliko ovaj žanr može da ode daleko kada se tretira sa skoro vinarskom pažnjom prema terroiru, sezoni i karakteru samog voća.
Zanimljivo je što Guardian ne skriva da su takvi proizvodi skupi, ali odmah dodaje i razlog: intenzitet je toliko veliki da se ne ponašaju kao pića za veliku čašu, već skoro kao aromatični dodatak, nešto između digestiva i parfemskog akcenta za koktel. To ovom svetu daje neobičan šarm. U eri prenaglašenih craft trendova i pića koja često više obećavaju nego što daju, eaux-de-vie deluje kao stara evropska disciplina koja ne traži reklamu, nego pažnju.
Možda je baš to razlog zbog kog ovakva tema deluje tako zavodljivo. Nije reč o novom hit napitku sa društvenih mreža, nego o staroj vrsti elegancije koja sada dobija novu publiku. Čašica u ovom slučaju nije poziv na količinu, nego na koncentraciju ukusa i mirisa. A kada neko uspe da od voća napravi piće koje više liči na uspomenu iz bašte nego na industrijski destilat, jasno je zašto Guardian misli da je došao trenutak da se ovaj žanr ponovo ozbiljno shvati.
S.B.
