Udžbenici vole čiste šeme: ćelija stegne kontraktilni prsten kao pertlu i preseče se na dve. Sajens dejli prenosi da je tim sa Tehničkog univerziteta u Drezdenu, u okviru klastera “Physics of Life” i Brigeš grupe, našao drugačiji mehanizam u ogromnim embrionalnim ćelijama zebrice. Umesto zatvorenog “purse-string” prstena, radi sistem koji liči na mehaničku čegrtaljku: stop-and-go zatezanje, vođeno vlaknima citoskeleta i ritmičnim promenama unutrašnje čvrstine citoplazme.
Zašto baš zebrica? Zato što su rane ćelije embriona ekstremno velike, pa klasična logika ponekad ne “hvata” fiziku skale. Naučnici su pokazali da ćelija može da napreduje u deljenju bez kompletno zatvorenog prstena, koristeći fazno “zaključavanje” i “otpuštanje” – kao da stalno dobija mikroskopske korake napred, umesto jednog velikog poteza. Rad je objavljen u časopisu Nejčer, što je obično znak da će se ovo prepričavati i u predavaonicama.
Ovo nije samo akademska zanimljivost. Razumevanje kako se ćelije dele u ranoj embriogenezi utiče na sve, od razvoja tkiva do razumevanja grešaka koje mogu dovesti do anomalija. A šira poruka je neočekivano filozofska: priroda ne poštuje naše dijagrame – mi poštujemo prirodu tek kad vidimo da ima više od jednog načina da reši isti problem.
S.B.
