Ulazak Svetskog prvenstva u samu završnicu doneo je istorijski presedan – po prvi put otkako postoji zvanično FIFA rangiranje reprezentacija, u polufinalu turnira igraće četiri najbolje rangirane selekcije sveta: Francuska, Španija, Engleska i Argentina.
Dođosmo i do same završnice Mundijala. Upravo na ova četiri tima „tipovale“ su vodeće svetske kladionice pre nego što se zakotrljala lopta u SAD, Meksiku i Kanadi. Okreni-obrni, i pored povremenih senzacija, mesto u borbi za medalje pronašao je isključivo pravi fudbalski nobles. Konačni rasplet započinje sutrašnjom utakmicom Francuske i Španije, koju s pravom nazivamo finalom pre finala, dok se u senci tog megdana krije večito pitanje: može li Engleska da bude favorit u ovakvom društvu? Bukmejkeri su sračunali da su Francuzi i dalje broj jedan, ali se status Engleske promenio – sa kvotom 4,35 izdvojila se kao samostalni drugi favorit.
Nema sumnje da ekipa sa Ostrva ima kvalitet, sirovu snagu i verovatno najširi roster uz Francuze, što im omogućava nesmanjen intenzitet igre kada drugi padaju. Rešili su se Englezi, sada već poodavno, zabluda o sopstvenoj supremaciji zasnovanoj na kulturnom uticaju imperije, spustili se na zemlju i pod vođstvom španskih i nemačkih učitelja u Premijer ligi počeli da upijaju tuđa znanja. Ipak, istorija i tradicija im ne idu naruku. Engleska je velika, ali nikako uspešna fudbalska nacija. Sa samo jednim, i to spornim trofejom iz 1966. godine, njihov mundijalski kontinuitet je kroz istoriju bio krajnje problematičan. Dok Španija dominira 21. vekom sa tri evropske i jednom svetskom krunom, Francuzi od 1984. i ere Mišela Platinija preko Zinedina Zidana uspešno ubiraju kolonijalne plodove i funkcionišu kao evropski Brazil. O Argentini je suvišno trošiti reči – sa kontinuitetom učešća koji traje od 1958. godine i rekordskim brojem Kopa Amerika trofeja, Gaučosi predvođeni mitovima Maradone i Mesija imaju istorijsko pokriće koje Englezima hronično nedostaje.
M.M.
