Mnogi imaju isti osećaj: otvoriš tekst, i već posle nekoliko pasusa ruka „sama“ krene ka telefonu. Psihologija pažnje kaže da to nije kvar karaktera, već navika mozga koji se dresira na brze nagrade. Ekran uči oko da leti, a misao da preskače. Print, s druge strane, traži ritam i strpljenje – i zato deluje „sporije“, ali često donosi dublje razumevanje.
Zanimljiv podatak dolazi iz velike analize istraživanja: tim sa Univerziteta u Valensiji je, prema sažecima u medijima, obuhvatio 25 studija (2000–2022) sa više od 450.000 učesnika. Zaključak koji bode oči: veza između čitanja na papiru i razumevanja teksta je znatno jača (navodi se opseg 0,30–0,40) nego kod rekreativnog digitalnog čitanja (oko 0,05). Drugim rečima: skrol ume da ostavi utisak da smo „prošli“ kroz sadržaj, ali nas ponekad prevari u proceni koliko smo ga zapravo usvojili.
To ne znači da je ekran „zabranjen“. Istraživači poput Anne Mangen su godinama ukazivali da medij može menjati razumevanje, posebno kod dužih tekstova i stalnog skrolovanja. Dobra vest je praktična: pažnja se trenira. Petnaest minuta čitanja bez telefona u blizini, svaki dan, često vrati osećaj da ti vodiš misao – a ne obrnuto.
S.B.
