Malo ko zna da je Meša Selimović jednu od svojih najvećih životnih rana godinama nosio kao “tihu” priču, skoro bez prava na glas. Krajem 1944. u Tuzli mu je streljan najstariji brat Šefkija, partizan i oficir, presudom vojnog suda. Meša je kasnije zapisao da ga je vest slomila, da danima nije spavao ni jeo, i da je plakao “kao bez snage”, kao čovek kome se odjednom srušio smisao onoga u šta je verovao.
A onda dolazi detalj koji zvuči neverovatno i baš zato ostaje u pamćenju: sutradan, praktično samo dan pošto je saznao, Meša je ipak održao već zakazano predavanje, najavljeno plakatima. Nije ga otkazao. Kasnije je priznao da ga je upravo to proganjalo – ne samo tragedija, nego i sopstvena “ukočenost” da, uprkos šoku, nastavi kolotečinu kao da se ništa nije desilo. Kao da je u njemu već tada nastajao onaj unutrašnji sudar iz kojeg će se roditi Derviš i smrt: lično osećanje protiv “opšteg” poretka, bol protiv discipline.
Još jedna scena iz tog sećanja deluje kao filmski kadar: Meša piše da mu je jedan od ljudi povezanih s pričom kasnije pružio ruku, a on je nije prihvatio – čovek je navodno začuđeno pitao zašto je Meša ljut. U toj jednoj ruci i tom ćutanju staje čitav roman: ne objašnjavaš, ne vičeš, samo se povučeš – i onda, godinama kasnije, progovoriš književno, da bol dobije oblik koji svi razumeju.
S.B.
