Danilo „Bata” Stojković rođen je u Beogradu 11. avgusta 1934, i ostao je beogradski do kraja – do 16. marta 2002. godine. Kad pričam o njemu, uvek imam osećaj da govorim o glumcu koji je imao retku moć: da istovremeno bude i duhovit i bolan, i da publika to shvati tek kad se smeh smiri. Zato su njegove uloge više od repertoara – one su mala enciklopedija našeg karaktera.
U biografiji koju čuva Zvezdara teatar stoji da je glumu završio na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, u klasi profesora Tomislava Tanhof-era, a prvi angažman dobio je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1959. godine. Potom 1962. prelazi u Atelje 212, gde će sazreti u glumca koji ne igra “lik”, nego sudbinu lika. U privatnom životu, isti taj izvor pamti ga kao čoveka koji je na sceni bio nemilosrdno precizan, a van nje štedljiv na velikim rečima – kao neko kome je gluma bila jedini jezik koji nikada ne laže.
Ako želite da razumete Batu, morate ga čitati kroz Dušana Kovačevića. Zvezdara teatar je bukvalno sačuvao tu vezu kao deo svoje istorije: Sava Odžačar u „Klaustrofobičnoj komediji”, Ilija Čvorović u scenskom „Balkanskom špijunu”, Vasilije u „Urnebesnoj tragediji”, tri lica u „Lariju Tompsonu”, a iznad svega Luka Laban u „Profesionalcu”. Uloga Luke Labana je bila Batina majstorska lekcija: čovek koji ima moć, ali ga ta moć u isto vreme jede iznutra. Nije čudo što je ostala upisana kao „velika uloga glumišta” – ne zbog replika, nego zbog onih tišina između replika.
Pozorište mu je dalo kralježnicu, a film mu je dao večnost. U izboru koji navodi Zvezdara teatar, vide se ključne tačke: „Zazidani” (1969) Voje Rakonjca, „Čuvar plaže u zimskom periodu” (1977) Gorana Paskaljevića, pa onda čuveni „triptih” sa Slobodanom Šijanom: „Ko to tamo peva” (1980), „Maratonci trče počasni krug” (1982) i „Kako sam sistematski uništen od idiota” (1983). Tu je Bata pokazao ono što malo ko ume: da komedija može da bude dokument o društvu. Brka, Laki Topalović, Babi Papuška – tri različita čoveka, a isti mehanizam: sitni poriv, velika posledica.
Godina 1984. je njegova filmska „kruna”: „Balkanski špijun” (u režiji Božidara Nikolića i Dušana Kovačevića) i „Varljivo leto ’68” (Goran Paskaljević) – dve uloge, dva sveta, a u oba ista Batina tačnost. Ilija Čvorović je postao simbol paranoje i siromašne časti, dok je Veselin Cvetković u „Varljivom letu” ona vrsta oca koju prepoznajete po načinu na koji ćuti, a ne po onome što govori. Kasnije, u „Sabirnom centru” (1989) Gorana Markovića i „Podzemlju” (1995) Emira Kusturice, Bata je dobijao zrelije, tamnije nijanse – kao da je sve vreme skupljao život da bi ga odigrao bez šminke.
A onda dođe onaj februarski epilog koji se prepričava tiše nego što zaslužuje. Atelje 212 beleži da je „Cincare ili Korešpodenciju” (Pekić, dramatizacija Borislava Mihajlovića Mihiza, režija Arsenija Jovanovića) poslednji put igrao 5. februara 2002, kao Simeona Njegovana Lupusa. Osam dana kasnije, 13. februara 2002, Zvezdara teatar navodi da je poslednji put izašao na scenu koja danas nosi njegovo ime i u „Profesionalcu” po 416. put odigrao Luku Labana. To je Bata u jednoj slici: telo posustaje, a zavet prema publici ne.
Nagrade su ga pratile, ali ga nisu objašnjavale. Dobričin prsten dobio je 1990. godine, kao životno priznanje Udruženja dramskih umetnika Srbije. Nagrada „Pavle Vuisić” za životno delo na Filmskim susretima u Nišu pripala mu je 1998. A „Zlatna arena” za „Balkanskog špijuna” (Pula, 1984) stoji kao potvrda da je Ilija Čvorović bio više od uloge – bio je vreme u jednom čoveku.
Zato se o Bati ne govori kao o “glumcu iz filmova”, već kao o meri. Kad ga gledate, imate utisak da ne igra za aplauz, nego da pred vama izvodi preciznu operaciju istine: malo smeha da preživiš, malo gorčine da razumeš, i na kraju onaj osećaj – da si upoznao čoveka, ne masku.
S.B.
