BEOGRAD – Bliži se 15. jun, dan koji u Pozorištu „Boško Buha” nose sa posebnom setom, obeležavajući tačno deset godina otkako ih je napustio Milorad Mandić Manda – dugogodišnji kolega, upravnik i iskreni prijatelj. Iako je na čelu ove teatarske kuće proveo tek nešto više od dve godine, intenzitet njegovog rada, energija i vizija ostavili su pečat koji iz današnje perspektive deluje daleko dublje i trajnije.
Manda je bio umetnik koji nikada nije odvajao profesionalnu obavezu od čiste ljubavi prema glumačkom pozivu. Zbog te specifične, urođene iskrenosti bio je podjednako omiljen i među najmlađom publikom i među odraslima. Umeo je da svakome približi scensku umetnost kao nešto živo, blisko i lično. Nije koristio pretenciozne reči, ali je sopstvenim primerom i prisustvom inspirisao saradnike da budu bolji, vredniji i posvećeniji.
U matičnom teatru nije funkcionisao samo kao rukovodilac, već kao istinski zaštitnik tog prostora koji je doživljavao kao sopstvenu kuću, poznavajući svaki njen detalj, problem i radost. Upravo zbog toga, temeljna rekonstrukcija zgrade pozorišta za njega nije bila administrativni projekat, već velika misija na koju je krenuo iz duboke odgovornosti prema deci, ansamblu i publici.
Danas, deceniju kasnije, kolektiv i poštovaoci o njemu ne govore samo kao o glumcu koji je otišao prerano, već kao o čoveku koji je ostavio trajnu toplinu i ideju o pozorištu kao utočištu. Zato se u „Buhi” o Mandi često i ne govori u prošlom vremenu – njegove ideje i način na koji je živeo svoj posao i dalje traju kroz ljude koji ga pamte.
N.V.
