BEOGRAD – Dokumentovana svedočenja iz prve godine rada Vlade dr Zorana Đinđića ponovo bacaju svetlo na najteži trenutak njegove premijerske karijere – izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Razgovor koji su reporteri „Novosti“ vodili sa premijerovom majkom, Milom Đinđić, u njihovoj skromnoj porodičnoj kući u Prekopucama kod Prokuplja, otkriva dubinu lične drame i čeličnu odlučnost čoveka koji je svesno prihvatio ulogu „donosioca teških odluka“.
„Miloševića hoću“: Jasna granica političke odgovornosti
U dirljivoj ispovesti, Mila Đinđić se prisetila trenutka kada je pokušala da odgovori sina od ekstradicije bivšeg predsednika, plašeći se istorijske osude i „prljanja ruku“:
Pitanje majke: „Sine, zar ćeš ti, stvarno, da izručiš Miloševića, Karadžića, Mladića?“
Premijerova reakcija: Nakon nekoliko trenutaka tišine, Đinđić je bio kategoričan: „Miloševića hoću“, dok je za ostalu dvojicu ostao uzdržan.
Majčinska strepnja: Mila ga je molila da to ne čini: „Nemoj, sine, ni Miloševića. Nikog! Neka ih jure, neka ih hapse, samo ti ruke ne prljaj!“
Kontekst Vidovdana: Vidovdan kao tačka razlaza
Izručenje Miloševića na jedan od najvećih srpskih praznika, Vidovdan 2001. godine, postalo je simbol dubokih podela u srpskom društvu. Dok je Đinđić ovaj čin smatrao neophodnim za deblokadu međunarodne pomoći i evropski put Srbije, kritičari su ga videli kao izdaju nacionalnog ponosa.
Danas, 2026. godine, predsednik SPS-a Ivica Dačić često podseća na ovaj događaj kao na „večno prokletstvo“ i „mrlju na savesti“ onih koji su ga sproveli, pitajući javnost: „Šta smo dobili time što je glava srpskog vođe predata u Hagu?“
Ključni akteri i događaji
