Ako želite da osetite koliko je Zemlja i dalje nepoznata, preskočite mapu kopna i spustite se na dno Pacifika. U zoni Clarion–Clipperton, ogromnom području između Meksika i Havaja, naučnici su tokom petogodišnjeg projekta (sa ukupno 160 dana na moru) sakupili 4.350 životinja većih od 0,3 milimetra – i iz toga identifikovali 788 vrsta. “Stotine” tih vrsta bile su prethodno nepoznate nauci.
U istom paketu ide i tema koja je sve samo ne romantična: dubokomorsko rudarenje. Kako prenosi ScienceDaily, istraživanje je rađeno po smernicama Međunarodne uprave za morsko dno (ISA), baš zato što interes za “kritične metale” raste. Rezultati su nijansirani: globalno posmatrano, uticaj može delovati manji nego što se strahovalo, ali lokalno – tragovi su grubi. Tamo gde je prošla oprema, broj životinja pada za 37%, a raznolikost vrsta za 32%. To je praktično brisanje jednog dela živog sveta po šinama mašine.
A sada zamislite uslove: 4.000 metara ispod površine, bez svetlosti, sa ekstremno malo hrane. Sediment raste brzinom od jedne hiljaditinke milimetra godišnje – znači, ožiljak ostaje “na papiru” geološki dugo. Poređenje iz teksta je šamar: uzorak sa dna Severnog mora može da ima do 20.000 jedinki, dok sličan uzorak iz dubokog Pacifika ima sličan broj vrsta, ali samo oko 200 jedinki. Nije to “pusto”, nego je to ekonomija života na minimumu.
Posebno zvuči alarmantno rečenica da je 30% ove zone formalno zaštićeno – ali da praktično “ne znamo šta tamo živi”. Kad ne znate šta štitite, zaštita je više potpis nego stvarnost.
S.B.
