Kada se govori o najranijim ljudskim zajednicama, često ih zamišljamo kao bića osuđena na kamen, grubu snalažljivost i stalnu improvizaciju. Drvo u toj predstavi gotovo da i ne postoji, ne zato što ga ljudi nisu koristili, već zato što je retko preživelo do našeg vremena. Zato je nalaz iz Kalambo Folsa u Zambiji jedan od onih trenutaka kada arheologija ne popravlja samo detalj u udžbeniku, nego menja čitavu atmosferu jedne epohe.
Na tom lokalitetu pronađeni su obrađeni drveni elementi stariji od 476.000 godina, uključujući dva komada koji su namerno usečeni tako da se uklapaju jedan u drugi. Nature je naglasio da je reč o najranijem poznatom primeru strukturne upotrebe drveta, a dodatni izveštaji podsećaju da taj datum prethodi pojavi Homo sapiensa. To znači da su neki raniji ljudi, ili bliski rođaci naše vrste, ne samo koristili drvo već i planirali kako da od njega naprave stabilnu konstrukciju.
Važnost toga nije samo tehnička. Ako je neko pre gotovo pola miliona godina oblikovao drvene elemente tako da čine celinu, onda je morao da razume osobine materijala, namenu objekta i buduće ponašanje konstrukcije. To podrazumeva plan, a plan podrazumeva drugačiju vrstu mentalnog sveta od one koju često pripisujemo najranijim ljudima. U tom svetlu, „primitivan čovek“ zvuči manje kao naučni termin, a više kao zastarela predrasuda.
Možda je najuzbudljivije upravo ono što ne znamo. Da li je taj drveni sklop bio platforma, oslonac, deo staništa ili nešto sasvim četvrto, nauka još ne može sa sigurnošću da kaže. Ali sama činjenica da su ljudi toliko davno drvo koristili promišljeno menja ton čitave priče o poreklu tehnologije. Pre nego što je metal zasijao, pre nego što je kamen dobio monumentalnu simboliku, postojala je tiša, propadljiva i zato skoro izgubljena tehnika rada sa materijalom koji je možda bio mnogo važniji nego što smo dugo verovali.
S.B.
