Dominacija koja traje skoro deceniju donela je Crvenoj zvezdi istorijske uspehe, ali je u isto vreme kreirala fenomen koji sociolozi sporta nazivaju „zasićenjem uspesima”. Na proslavi devete uzastopne šampionske titule i šeste vezane duple krune, tribine stadiona „Rajko Mitić” ispunilo je oko 15.000 vernih pristalica. Daleko je to bilo od istorijskog vulkana i euforije iz 2018. godine kada je imperija počela da se gradi, ili od dramatičnog finiša prvog mandata Dejana Stankovića i meča sa Voždovcem. Zvezdaška javnost je poslao tihu, ali jasnu poruku rukovodstvu i stručnom štabu: domaći trofeji postali su podrazumevajući bazični standard, a istinska glad i strast kucaju isključivo na vrata evropske elite i Lige šampiona.
Sama ceremonija, iako pred skromnijim auditorijumom nego što objekat te kategorije nalaže, imala je izuzetno visoku emotivnu i simboličku vrednost. Protokol je počeo izlaskom najmlađih izdanaka Zvezdine akademije poput Save Ranđelovića, Vasilija Subotića i Mateje Strike, čime je klub demonstrirao jasan strateški pravac za budućnost. Poseban impuls i reakciju severne tribine izazvala je pojava Nemanje Radonjića. Supersonično krilo se nalazi pod klupskom suspenzijom zbog nediscipline još od februara, ali status miljenika navijača i simbola ove epohe ostao je netaknut, što Stankoviću daje ozbiljan materijal za razmišljanje uoči letnjih priprema.
Kulturološki diverzitet i porodična kohezija tima oslikani su kroz prisustvo porodica internacionalaca Mahmuda Badža, Teba Učene i Mateusa Magaljaeša, dok su iskusni lideri Rade Krunić i Mirko Ivanić na teren izveli svoje naslednike. Ključni institucionalni trenutak večeri bio je silazak treće Zvezdine zvezde i aktuelnog predsednika FSS Dragana Džajića na travnjak. Kada je Džajić predao prelazni pehar u ruke Mirka Ivanića, aktiviran je tradicionalni slavljenički kolorit uz dobro poznatu majsku scenografiju i stihove „I sve je kao pre, opet si šampion”, čime je stavljena tačka na još jednu rezultatski besprekornu, ali emotivno umerenu domaću kampanju.
M.M.
