BEOGRAD – Engleski Telegraf doneo je opširan tekst o izborima u Srbiji sa fokusom na na Aleksandra Vučića gde se kaže da je možda izgubio izbore, ali ne treba ga otpisivati.
Tekst prenosimo u celosti.
U nedelju je Aleksandar Vučić, dominantna figura srpske politike već gotovo deceniju i po, priznao je poraz svoje strane na parlamentarnim izborima u zemlji.
Glasovi još nisu bili prebrojani, rekao je, ali su rani uzorci bili jasni: njegova strana verovatno neće dostići broj mandata potreban za većinu u srpskom parlamentu sa 250 mesta. Studentska lista, koja je sinoć pobedila na izborima, postigla je nešto istorijsko. Ali njena sredstva i metode biće podrobno ispitivani u nedeljama koje dolaze.
Izbori su otkrili još nešto, podjednako važno, što ne bi trebalo zanemariti: jaz između karikature Vučića — autokrate, diktatora, tiranina, čoveka koji teži totalitarnoj vlasti — i stvarnog čoveka, koji se poneo kao odgovoran demokratski državnik. Jedan bivši evropski šef države, koji se sastao sa Vučićem pre nekoliko nedelja, rekao mi je da je glavna briga srpskog lidera bila da spreči haos i nasilje. Raspolagao je verodostojnim obaveštajnim podacima da bi ga tesna pobeda izložila optužbama za manipulaciju. Vučić izaziva ekstremne reakcije.
Sam sam ga upoznao kao pristojnog, učenog i intelektualno radoznalog čoveka. Ne slažem se s njim u bezbroj stvari, ali, pošto sam putovao po brojnim despotijama i iz njih izveštavao, nikada mi nije delovao kao čovek satkan od diktatorskog materijala. Po temperamentu i intelektu, teško da bi mogao biti različitiji od Narendre Modija. Njegovo priznanje poraza u nedelju pokazalo je kakav je čovek.
Tokom kratke predizborne kampanje, Vučićevi protivnici u zemlji i inostranstvu uložili su ogromnu energiju u to da ga predstave kao silnika koji kuje planove za krađu izbora. Njihove tvrdnje postajale su sve histeričnije kako se glasanje približavalo. Sama činjenica da je Vučić učestvovao na izborima, na kojima se bivši predsednik grčevito borio za mesto premijera, predstavljana je kao dokaz da je on balkanski dvojnik Vladimira Putina. Rumen Radev iz Bugarske nedavno je obavio istu smenu funkcija, bez ikakve kontroverze. Ali zašto se zamarati primerima lidera iz neposrednog susedstva koji dolaze iz zemalja EU kada se može prizvati zastrašujući Putinov model?
Neki su tvrdili da je Putin lično osmislio „paket za spasavanje“ kako bi spasao Vučićev „režim“. Uvaženi stručnjaci, udobno smešteni u stranim tink-tenkovima, iznosili su detaljne scenarije o tome kako će Vučić proglasiti sebe pobednikom, a sastavljani su i apeli zapadnim vladama da intervenišu. U svemu tome zanemarivan je jedini glas koji je trebalo čuti — Vučićev. On je govorio svakome ko je hteo da ga sasluša da će priznati rezultate izbora ako izgubi i da isto takvo poštovanje očekuje od druge strane.
Vučić je napravio bezbroj grešaka, što je i sam priznao tokom kampanje, i u ponedeljak neće nedostajati članaka koji će ih detaljno opisivati. Ali neki od njegovih najžešćih kritičara oduvek su ispoljavali mnoge od najekstremnijih mana koje su mu pripisivali. Nedelja je počela brutalnim fizičkim napadom na Vučićevu osamdesetogodišnju majku, Angelinu, dok se vraćala kući nakon što je glasala. Intervjuisao sam nju i njenog supruga ranije ove godine i tada me je posebno zapanjila skromnost njihovih životnih prilika. Živeli su u malom stanu, bez ikakvog luksuza. To mi je naročito upalo u oči jer sam upravo bio izveštavao za New Yorker o izborima u Mađarskoj, na kojima je svrgnut Viktor Orban, čovek sa kojim se Vučić često poredi. Njih dvojica teško da bi mogla biti različitija. Orbanov otac živeo je u kući nadomak Felčuta koja predstavlja kopiju neke male evropske palate.
Orban je došao na vlast u relativno liberalnoj evropskoj zemlji, a zatim se učvrstio na vlasti tako što je ekstremni nacionalizam i netrpeljivost učinio prihvatljivim političkim stavovima. Njegov režim bio je prepun ogorčenih homofoba i ksenofoba. Vučić, vatreni nacionalista koji je postao umerenjak i prvi put dospeo na visoku funkciju 2012. godine, krenuo je u suprotnom smeru. Iako vešt političar, umeo je da se ponaša na način koji nimalo nije ličio na političara.
Godine 2017. imenovao je Anu Brnabić, otvoreno gej političarku, za predsednicu vlade. Navodno „liberalna“ opozicija u Srbiji bila je ogorčena, a moćna pravoslavna crkva besna. Brnabić — „spali kučku“, kako su je nazivali njeni prosvećeni kritičari — bila je izložena bujici uvreda. Vučićevi najbliži savetnici savetovali su mu da odustane, da sačuva svoj dragoceni politički kapital za neku drugu bitku. Odbio je, jer je, kako mi je rekao, želeo da se srpsko društvo jednom zauvek oslobodi ove „bolesne predrasude“. Njegova upornost se isplatila. Deceniju kasnije, više nije ništa neobično da gej osoba bude na položaju moći.
Orban je imao poguban uticaj na Evropu. Frejzer Nelson, nekadašnji urednik časopisa The Spectator, pisao je o podmuklim nastojanjima izaslanika mađarskog lidera da uspostave veze sa tim časopisom. Vučić se razlikovao od Orbana, ali je, kada sam ga pritisnuo tim pitanjem, odbio da ga se odrekne. Poštovao je Orbana, sa kojim je radio na sahranjivanju preostalih animoziteta između Srbije i Mađarske, i nije nameravao da ga se odrekne samo zato što je izgubio izbore. Kako mi je rekao: „Lojalnost mora nešto da znači.“ Malo je uspešnih političara koji zastupaju takvo uverenje.
Vučićeva Srbija, uprkos svim pogrdama upućenim na njen račun, nikada nije bila Orbanova Mađarska, pa čak ni Indija Narendre Modija. Suprotno tvrdnji da je kontrolisao sve medije, Vučić je zapravo bio neprestano na meti osuda u značajnim delovima medija, koji su u Srbiji duboko podeljeni. Ti napadi, koji su deo opisa posla svakog političara, postali su izuzetno ružni tokom protekle dve godine. Proširili su se i na njegovu suprugu i njihovog mladog sina. Jedna ne beznačajna opoziciona ličnost tvrdila mi je da je Vučić vanbračno dete albanskog oca i da sarađuje sa Zapadom kako bi predao Kosovo Albancima.
A tu je i izmišljotina o „Sarajevskom safariju“: složena prevara prema kojoj su bogati zapadnoevropski turisti plaćali Srbima, uključujući i Vučića, da bi se zabavljali loveći Bosance tokom opsade bosanske prestonice. Nijedan ozbiljan urednik ne bi objavio takvu priču da je njen predmet bio neki drugi političar. Ali pošto je reč o Vučiću, priča je preuzeta, dobila je prostor i publiku. Isto važi i za tvrdnju da je Vučić upotrebio zvučno oružje kako bi rasterao demonstrante u zemlji. Za to nikada nije postojao ni najmanji trag nezavisnih dokaza, ali to nije nimalo omelo širenje te tvrdnje kao da je reč o činjenici. Pa ipak, nakon 14 godina na vlasti, Vučić je osvojio gotovo 40 odsto glasova.
Hoće li se katarzični zanos koji je izazvala pobeda studentskog pokreta sada pretvoriti u koherentnu i sposobnu vlast? Najbliži primer studentskom pokretu u Srbiji koji mogu da navedem iz demokratskog sveta jeste Pokret Džej Pi, koji je 1977. godine srušio Indiru Gandi. Ubrzo se raspao. Pokreti ideološki šaroliki poput kaleidoskopa, okupljeni u žestokom protivljenju jednoj ličnosti, teško se snalaze na vlasti. Srpski studentski pokret, uprkos svim svojim vrlinama, obiluje nedostacima. Osobine koje su mu pomogle da pobedi ne moraju nužno da mu pomognu i da vlada. Nema lidera. Njegovi članovi kreću se od humanih sekularnih demokrata i idealista do kvazifašističkih ultranacionalista koje pokreće zastrašujuća mržnja prema Albancima, bosanskim muslimanima, Evropljanima i strancima uopšte. U početku sam bio naklonjen tom pokretu, ali sam postajao sve manje oduševljen njime nakon susreta sa njegovim aktivistima.
Kada dođe na vlast, pokret će morati da raspodeli ministarska mesta, popuni državne službe i ambasade, umiri strane investitore i privuče nova međunarodna ulaganja, kao i da poštuje postojeće obaveze. Od projekta izgradnje Beograda na vodi, koji podržavaju Ujedinjeni Arapski Emirati, do Ekspa naredne godine, budućnost svakog velikog projekta koji otvara radna mesta sada je dovedena u pitanje.
A tu je i spoljna politika. Hoće li nova vlada prekinuti istorijske veze Srbije sa Rusijom? Ako to učini, suočiće se sa pobunom unutar sopstvenih redova. Hoće li ponovo oživeti nastojanja Beograda da se pridruži Evropi, čiji je uslov pomirenje sa otcepljenjem Kosova? Ako to učini, izazvaće eksploziju nezadovoljstva u zemlji. Hoće li stati uz Ukrajinu, a da pritom ne otuđi Moskvu, i sačuvati korisne ekonomske odnose sa Kinom, a da ne naruši sve snažniji strateški odnos sa Sjedinjenim Državama?
Priroda pokreta koji je došao na vlast značiće da će svaka odluka koju donese razbesneti neki njegov deo — sve dok se ne raspadne ili ne pronađe nov način upravljanja. Značaj uravnoteženih međunarodnih odnosa — a Vučić je u toj veštini bio najspretniji političar još od Josipa Broza Tita — postaće očigledan u mesecima koji dolaze. Dok Evropa i ostatak sveta tonu u razdoblje dubokog haosa, pretpostavljam da će Srbi ponovo početi da cene stabilnost koju je Vučić doneo svojoj zemlji.
Možda će nas nova vlada sve iznenaditi. Ali verovatnije je da će se urušiti pod teretom sopstvenih protivrečnosti. Nasuprot njoj stajaće ujedinjena opozicija koju će predvoditi Vučić, za koga bi ovaj poraz na kraju mogao da se pokaže kao blagoslov. Bes — delom opravdan, delom sam sebe obnavljajući — koji je paralisao Srbiju tokom protekle dve godine sada je dobio priliku da se ispolji. Oslobođen obaveza koje nosi vlast, Vučić će se reorganizovati i pregrupisati. Njegovi naslednici će, u međuvremenu, morati da se suoče sa iskušenjima upravljanja državom. Srbija nikada nije poznavala blagostanje kakvo danas uživa, a ono je proizvod Vučićevih godina na vlasti.
Sledeći veliki izbori, predsednički izbori u Srbiji, već su pred vratima. Možda grešim, ali ako nova vlada ne uspe da se ujedini, pretpostavljam da će srpski birači na decembarskim predsedničkim izborima zažaliti zbog svog izbora. Vučiću je Ustavom zabranjeno da se kandiduje za predsednika, ali njegov politički put daleko je od završetka. Kako je nedavno rekao, ne ide nikuda. Ostaće u Srbiji i nastaviti borbu. Ne otpisujte ga.
