Naučna fantastika je najzanimljivija onda kada ne pokušava da bude dokumentarac, ali ipak dovoljno poštuje zakone prirode da čitalac ili gledalac ne ispadne iz priče pri prvom ozbiljnijem pitanju. Upravo je to juče uradio El País u tekstu o filmu Proyecto Salvación, proveravajući koliko je njegova radnja verovatna kada se iz nje izbace emocija i filmska muzika, a ostanu energija, materijali i biologija. U članku se ističe da film, iako je čista fikcija, ipak razvija zaplet koji se uglavnom trudi da ne pregazi osnovne fizičke granice. Posebno je zanimljiv deo o izmišljenom materijalu ksenonitu i vanzemaljcu Rokiju, čija biologija i tehnologija proizlaze iz sveta bez vida, sa gustim okruženjem i oslanjanjem na eholokaciju umesto na svetlost.
Tu tekst postaje više od filmske kritike. Podseća da dobra fantastika nije samo u tome da izmisli novo biće ili pogon, nego da izmisli i posledice tog sveta. Ako vrsta nema oči, onda joj tehnologija ne liči na našu. Ako ne poznaje zvezde, drugačije razume vreme, navigaciju i prostor. Čak i ksenonit, iako izmišljen, u tekstu služi kao zanimljiva odskočna daska za stvarnu hemiju: podseća se da je još 1962. napravljen prvi spoj plemenitog gasa ksenona, čime je srušeno staro uverenje da su takvi elementi potpuno inertni. U tome je i lepota ovakvih tema: film ostaje film, ali ga nauka učini još zanimljivijim tako što pokaže gde prestaje mašta, a gde počinje dobra logika.
S.B.
