Gotovo da nema gledaoca koji poslednjih godina makar jednom nije izašao iz bioskopa sa utiskom da je film mogao da bude kraći. Ono što je dugo zvučalo kao subjektivni umor ili posledica rasutе pažnje, juče je u Euronewsu dobilo i brojke. Analitičar Stephen Follows pregledao je trajanja 36.431 bioskopski prikazanog filma od 1980. do 2025. i zaključio da se proseci zaista menjaju, naročito kada se gledaju široke bioskopske distribucije. Ako je nekada takav film uglavnom stajao oko 106 minuta, sada se približio proseku od 114. Na papiru, osam minuta ne zvuči dramatično. U doživljaju, to je često razlika između zategnute celine i osećaja da se priča ne odvaja od same sebe.
Zašto filmovi rastu baš dok pažnja slabi? Možda zato što savremena industrija veruje da se “veličina” mora osetiti i u minutaži. Veliki budžeti, ogromni franšizni svetovi, potreba da se publici servira događaj, a ne samo priča — sve to gura film ka širini, ponekad i na štetu ritma. S druge strane, publika je navikla na kratke formate, klipove, sažete serijske dramaturgije i stalni prekid pažnje. Otuda je rasprava o trajanju filma danas mnogo više od pitanja montaže. Ona govori o tome šta očekujemo od zajedničkog gledanja, koliko još verujemo sporijem uranjanju u priču i da li bioskop pokušava da se izbori za prestiž produžavanjem onoga što bi možda jače delovalo da je kraće. Nije svaki dugačak film predugačak, naravno. Ali kad cela epoha počne da se razvlači, publika to nepogrešivo oseti u stolici.
S.B.
