U velikim pričama o evoluciji često se pamte samo grandiozni prelazi: iz mora na kopno, iz peraja ka udovima, iz vode u vazduh. Ali ti prelazi zapravo zavise od niza sitnijih anatomskih i razvojnih koraka. Novo čitanje fosila starih oko 400 miliona godina pokazuje da upravo neki od tih koraka sada postaju jasniji. Naučnici su ponovo analizirali fosile iz čuvene australijske formacije Gogo i novu rekonstrukciju lobanje drevne plućnjače iz Kine, tražeći finije tragove u ranoj istoriji kičmenjaka.
Ono što ovu temu čini privlačnom nije samo starost nalaza, već osećaj da se jedna dobro poznata školska priča ponovo podešava. Evolucija izlaska na kopno ne deluje više kao skok, već kao gusto razgranata mreža pokušaja i prelaznih oblika. U svetu paleontologije takve revizije nisu iznenađenje, ali jesu važan podsetnik da “prvi” oblici života na novom terenu gotovo nikad nisu jednostavni heroji jedne linije razvoja. U završnom delu izveštaja objavljenog 12. marta ScienceDaily upravo se naglašava da ovi fosili proširuju razumevanje ranih korena kičmenjaka koji će kasnije osvojiti kopno.
Za čitaoca iz Srbije, gde paleontologija često ostaje u senci arheologije i istorije, ovakve priče imaju posebnu vrednost jer vraćaju osećaj dubokog vremena. One nas podsećaju da su današnje životinje, šume i ljudi deo vrlo stare i vrlo neuredne loze. A ponekad je upravo jedan deo lobanje dovoljan da čitava velika priča o nastanku života na kopnu dobije novu verziju.
S.B.
